Znakovi pored puta I.A,

3 Slike, prizori, raspolozenja

-Noc odmice brzo i neosetno. Sve sto radim, citam ili jedem, sve je prijatno, mirno, dobro i lako. Stanem i dugo slusam sum u svojim rodjenim usima. Izvesno, i vama je dobro poznat taj beskrajni i nejasni razgovor izmedju samca coveka i tisine oko njega.

-Desi mi se da odjednom osetim svu svoju udaljenost od ljudi koji me okruzuju i njihovih poslova, briga i njihovih misljenja o svemu i svacemu na svetu.

-Kao dva nejednaka kamena osecam u utrobi strah od minilog dana i neizvesnost sutrasnjeg. Sve je zamrseno, nesigurno i nejasno, a sve se moze desiti. Cak i dobro. Ali sada nije dobro. Sada treba leci bez utehe, bez izgleda na resenje i smirenje, ali sa kukavnom, nepriznatom nadom da ce sutra resenje biti ili izgledati lakse. Drugim recima da cemo nocasnjom snu malko umreti. Jer smrt resava sve.

-Je li jos iko voleo svet kao ja ? Nocu, kad svi pocinju i kad najposle valja leci, ja sam jos nemiran i pre toga zaspim jos se trzam od pomsili da sada neko, zadocneo i sam, prolazi ulicom i da bih ga mogao sresti i videti i s njim govoriti. Uvek mi je malo vazduha, nikad mi nije dosta vode ni bolja ni ljudski lica. Snagu trosim i mladost sam izgubio, a mira nisam poznao, sve od ljubavi i zelje za svetom. Nocu, kad umoran od svega stignem kuci zelim da mi  zaspu uzarene oci i gorka usta i da me oslobode i zelje i nemiri i tuge ispunjenja. Pa ipak, zaspim tesko, spavam malo i tankim snom, a rano se dizem. Cini mi se da sam uvek budan. Predvece, kad ugledam visoko na nekoj kuci jos suncem obasjan prozor, zao mi je sto nisam ja na njemu. Srce me boli kad pomislim da postoji sad negde neka planina sa koje bih jos nekoliko trenutaka mogao gledati sunce, a meni je ovdje odavno zaslo.

-Kao da nigde nismo odlazili, kao da nikad nismo lutali, kao da nikad nismo posrtali ni gubili sebe. Sve je bilo samo veliki nesporazum koji svrsava osmjehom, punim sazaljenja i razumjevanja. Sve sto smo zudili i trazili, za cim smo isli i srtali, sve je bilo kod kuce koju smo ostavili, u sobi iz koje smo krenuli. – Izvinite! Ali ni to nema kome da se kaze. Ni toliko, Nista. Sve sto je bilo kao da nikad nije postojalo. Sve sto je trebalo da bude i sto smo uzalud trosili sve je tu, i sve je tu i tako oduvek bilo. Nema nade, nema straha, nema cekanja. Sumnja ne moze ni da se zacne. Sve sto smo hteli, zeleli, bilo je vec pre nasih pomsili i zelja i cekalo nas. Postojali smo. To je stvarnost i to ce se znati. Zbunjivali smo se i patili. To smo zaboravili i to nece moci niko naslutiti.

-Tesko je u ovj zemlji biti i kamen i drvo, a kamoli sitan cvet u saksiji, na visokom mestu.

…malko dobre samoce koja me ne odvaja od ljudi i sveta, nego me podstice da mirno mislim i da bolje vidim i ljude i svet.

-Pocetak razgovora s tim covekom izgledalo je uvek prijatno i obecavao mnogo, ali isto tako brzo je izneveravao sva obecanja i na kraju davao sve samo ne zadovoljstvo i prijatnost.

-Svi bismo mi, i ljudi i zene morali vise da pazimo sto govorimo, jer se nikad ne zna dokle i sa kakvim posledicama moze da zivi svaka nasa rec u drugom coveku.

-Mozda su u sebi, najstrasljiviji oni ljudi koji izgledaju nasmejano, i vedri, pricala i saldjije. Na sve sto iskrsne pred njihovim duhom i njihovim ocima, oni odgovaraju odmah prvom salom koja im na um padne, prvom asocijacijom koju po nagonu samodbrane dohvate u letu. Samo da bi izmedju sebe i stvari stavili kakav-takav zastitni zid, samo da se nebi morali suociti sa nekom novom stvarnoscu, misliti o njoj i doneti neki zakljucak za sebe, pa mozda cak i za druge. To postane s vremenom navika i potpuno izopaci ne samo drzanje nego i nacin misljenja i ceo zivot covekoc. Takav covek u stvari i ne misli i ne zivi, nego sve odlaze za drugi put i sa svakim danom sve je vise duzan svemu oko sebe. Desava se da takvi ljudi postanu cuveni zbog svoje duhovitosti i svojih uspeli sala. Ali za onog ko zna sta se iza toga krije, sve to nije ni saljivo ni utesno. Ta tuzna slava suvise je skupo placena jer sve sale ovog sveta ne vrede jednog parceta stvarnog zivota.

-Cini mi se da cu poleteti. Sva zlovolja sto se bila nakupila izmedju mene i zivota rasprsena je, od nje je ostalo svega onaj oblacak u dnu neba. Pa i on ide veselo i saljivo svome nestanku ususret. Topi se na velikom plavom nebu, ali trijumfalno.

-Kao svakog leta sto biva, prizor sve veceg razgolicavanja naseg gradskog coveka iskrsava pred nama na svakom koraku. Vrlo ih je malo koji umeju u tom da se zaustave nesto pri granice neukusa. Narocito su zene nepametne, jer sve sto cine, cine na svoju stetu.

-Tugovati znaci takodje ziveti. Izgubljen medju liscem na zemlji, opali list ne odgovara nista. Odlazim dalje, a u sebi nosim njegovo cutanje. Ono me tisti i zbunjuje, ali ja se trudim da i tome cutanju nadjem mesta u zivotu.

-Zbunjen i porazen, gledam kako sva lepota sveta, po cudnoj i svirepoj alhemiji ljubavu, pretvara u zalost za tobom.

-Nikad od tog trenutka nisam pomslio na tu prostu cinjenicu: da su sreca i nesreca u zivotu tako blizu jedno drugom, dodiruju se gotovo, ali se ne mjesaju, nego traju i zive, svako za sebe, kao odvojeni svetovi.

-Nebo, more i njegova obala i na njoj kamen. Kamen sam, ni na drugi kamen se ne naslonja, ne zove se nikako; nije oskrnjavljen imenom;ne sluzi nicemu. Bez ptice ili vlati trave, bez glasa i pokreta. Samo kamen. Stojim pritajena daha.

-Boli me, kao i uvek, na istom mestu, isto. Kako bi dobro bilo ne biti nista, ne zvati se nikako, ne odazivati se nikad, nikom a postojati, znati da postojis, i trajati.

-Znam ja ti vrstu zena. One su tanke i visoke,duge, mlade i lepe, a umne, prakticne, uvek nasmejane, zvuce kao violina. Imaju sasvim jasne pojmove i odredjen poziv u zivotu. Srecne su u porodici, a kad to slucajno nisu – ne zale se. Njihove sposobnosti su iznad prosecnih, njihova osecanja mogu da izdrze svaku probu. Njihova prirodna ljupskost stalno plasma i kad izgleda da ce buknuti u neki veliki, izuzetni plamen, ona se stisava po nekom unutarnjem pravilu, a kad se cini da bi mogla ugasnuti, nalazi sam u sebi nove snage i plamena. To su zena kraj kojih je svima dobro, nikom hladno, nikom prevruce, zene koje muskarci vole i traze, koje niko ne obozava ali niko i ne proklinje; za zivot svakom nesto znace, a potomstvo ih blagosinja. Ja tu vrstu zena poznajem na prvi pogled, po strukturi tela i po hodu, a narocito po njihovom stalnom androginskom osmehu, koji sam po sebi predstavlja neunistivu dragocenost.

-Ne, Nista mi ne treba i nikoga ne ocekujem. Kao uvek u ovakvim trenucima, oslanjam se sam na sebe i tako se odrzavam na povrsini. Zivim uporedno sa svojim bolovima. Cekam, cekam, i vise nego napola mrtav, vjerujem da cu izdrzati, da ce i ovo proci, a ja ostati. Trpeti, ziveti i nadziveti – to znaci pobediti samog sebe i svet oko sebe.

-Jedna i uvek ista misao me prati ovog jutra, kao slika koja se ne mice ispred mene. Ne mogu je opisati. Necu je nikom kazati. Zaboravit cu je i sam jos pre kraja ovog cudesnog dana. Ostace ova zabelezena kao prazna skoljka.

-Sav sam vreo i radostan jos od vecerasnje setnje. Ne spava mi se, ali nisam mucen nesanicom. Miran sam i siguran, svakoj pomsili nalazim izraz, svakom pitanju odgovor. Ne zelim nista, jer u meni je sve tako cvrsto i mirno da zelja ne moze ni da se javi.

-Jedno vreme sam ziveo medju suvim, tvrdim takoreci prirodno bezdusnim ljudima. Patio sam dugo i dosta,a onda sam se oslobodio njihovog drustva, i to koristeci se upravo tim njihovim osobinama. Pokopao sam ih u zaborav, zajedno sa svim njihovim postupcima. Ostalo je u meni samo jedno neveliko, prazno mesto, kao mala pustinja, koja me ponekad podseti na to vreme i te ljude.

-Gledamo se kao sto nismo umeli da se vidimo, i govorimo jedno drugom ono sto nismo stigli da kazemo. Plete se niz prizora, citav zivot jedan koji nije proslost ali nije ni sadasnjost, nego pomalo i jedno i drugo.

-Dan je bio tako lep, svez i suncan, da bi se na njemu moglo, kao na vazdusnoj ladji otploviti daleko, negde gdje je vreme isto tako lepo , ali trajno.

-Ne dolazi i nece doci. Neznam zasto pogledam na sat. Nemoguce je da dodje. Od te nemogucnosti sacinjen je sav moj danasnji zivot i svet. Tu je samo jos u proslosti. Bio bih zaista potpun i pravi mrtvac da proslost ne postoji. Tako zivim na ivici nepostojanja, to jest u proslosti, i u pustinji mog punog saznanja da ona ne dolazi, da ne moze , da nece nikada doci. To bi trebalo kazati kao pesmu koja je ostala  posle svega i umesto svega. Jedino, a nista.

Znakovi pored puta I.A.

2.Za pisca

-Jeste li kad mislili na price koje niko ne zna, na dogadjaje koji su zakopani, najpre u cutanju pa zatim u potpunom zaboravu? Jer, istina je da ljudi vole i zele mnogo da govore, ali je izvesno da ponekad mogu i moraju da cure. Najlepse i najstrasnije stvari ipak nisu nikad kazane.

-Kraje novembra, slaba kosava, vedro nebo i jako sunce. Jedno jutro kada bi se moglo dugo sedeti i plepo pisati. Preda mnom iskrsavaju likovi i prizori, cbatu epohe, otkrivaju se odnosi drustva i dogadjaja, obelodanjuju uzroci, bivaju jasne sidbine pojedinaca i istorije vrsta. Nesto kao cudo se desava:hartije zive, stvari govore, ljudi ne varaju sebe ni druge. A oko usiju mi kao teske pcele, zuje reci, bezbrojne, verne i tocne reci koje savrseno izrazavaju ono sto gledam i saznajem. I onda sve odbacujem odjednom, dizem se i odlazim sa muklim cutanjem u sebi i prazninom u ocima.

-Pravo govoreci, ja sam uvek najvise zelio jedno: da sto vidim mogu da upisem i da sve sto ostim mogu da izrazim.

-Mislim da mi nikad, ni priblizno nece poci za rukom da izrazim lepotu koju imaju obicne radnje, sitni dogadjaju i male radosti svakidasnjeg zivota, gledani kroz jednu veliku brigu ili zalost koja nam trenutno zaklanja svet. Kroz nedogledne brige i napore izgledaju radosti zivota savrseno i zanosno lepe. I kada bismo, posle kad brige minu i napori prestanu mogli istim ocima da ih vidimo, bili bismo potpuno nagradjeni za sve. Ali ne mozemo.

-Za mene je najbolje kad ja pisem, a ne govorim i kad se o meni pise i ne govori.

-Idem kao pesak koji treba da prodje brdo. Pocetak puta je hrabar i veseo. Zatim pocinjem da osecam zamor i sve vecu strminu brega. Ta strmina je jedino sto vidim pred sobom. Pre vrhunca, negde oko polovine knjige, sve snage pocinju da me izdaju. Zastajem i oklevam. Javlja se pomisao da napustim dalji put i da odustanem od uspona. Ali posle kracih zastajkivanja i prekida, dizem se i posljednim naporom izlazim na vrh brda, odakle se otvara sirok i zanimljiv vidik. To je kao nagrada za trud i istrajnost. Dalje citanje ide lako i prijatno, kao put nizbrdo, stalno sa vidikom pred sobom.

-Ne znam zato se vi toliko uzbudjujete zbog onoga sto ljudi pisu. Sta je sve to prema onom sto misle i sto rade i sto su sposobni da urade?

-Ima ljudi koji mogu tako dobro da prikriju hod svojih misli i tok svojih osecanja da niko ne moze pogoditi njihovu pravu prirodu. Ali izgleda da nase misli i nasa osecanja neosetno i neprimetno, godinama, modeliraju nase lice, kao tiha, uporna voda povrsinu zemlje, i kad stane da se primice starosti, odjednom se otvore na njemu neocekivane brazde i ponori. I svak moze da procita sve ono sto je izgledalo zauvek skriveno.

-Kad bih bio siguran da me nece cuti i odmah poslusati ona gomila prosecnih i nedaroviti ljudi koji su inace uvek spremni da sebe i sve svoje uzdizu i precenjuju ja bih mladim i darovitim nasim ljudima dao jedan savet. Radite rekao bih im, svoj posao ne gledajuci ni levo ni desno, ni iza sebe ni preda se, ali svoj cilj postavljajte visoko, i trazite malo od sveta oko sebe ( sto manje to bolje! ) ali mnogo od sebe i svoga dela. Uveren sam da je vecina od nas od pocetka udarila sebi suvise malen i suvise bliz cilj, i da je vise i bolje mogla od onoga sto je zelela da uradi i postigne.Zelite mnogo, tezite smelo i daleko i visoko, jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostrucavaju snage u nama. Tezite smelo ka savrsenstvu velikih dela, a radite predano i stpljivo na ogranicenim i mucnim pojedinostima bez sjajnog vidika, jeftinog samozadovoljstva i taste velicine. Ciljevima svojim zivote, a trosite se nestedemice na svim i nevidljivim poslovima svakog dana i sata. Cesto pomisljajte da je zivot jaci i svet bogatiji nego sto mi to u svakom pojedinom trenutku mozemo da sagledamo, i ne gubite iz vida da u svakom od mas ima nepoznatih mogucnosti, da u hodu sticemo snage. Hteti daleko i zeleti mnogo, kad se radi o postavljanju nesebisnih ciljeva, nije greh, nije opasno. Pogresno je i opasno udarati sebi suvise blisku metu, jer to znaci izneveriti i sebe i druge, ostati duzan zivotu. Budite nepovjerljivi i stvarni strogi prema sebi pri izvodjenju svake pojedinosti, skroman pri njihovoj oceni, ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodusni, mislite smelo i gledajte daleko.

-Osecam nedoljivu potrebu da brzo, kao da stojim pred odlaskom ili prekim krajem, kazem nesto od onog sto me sada ispunja svega i nagoni da govorim. Ja mislim na sve sto nice i zivi u ovom malom vasionskom predelu pod vlascu sunca i stalnom smenom dana i nocu i godinjih doba.  Sta je to sto bih hteo da kazem kratko i zadihano brzo, kome bilo, pa ma samo gluvoj zemlji ili visokom nebu, koji me cuti ni razumeti ne mogu? Nekoliko reci svega, ali takvih reci koje bi sacuvale i dalje prenele moju neisigurno ali zivu misao i ono malo ljudsketopline sto sam sa mnogo napora preneo kroz zivot. Da to kazem bez uvrede i objasnjenja, bez zakljucka i svrhe. Bez nade.

-Umor, veliki umor kad cak ni za setnju nemam snage ni volje. Ne radim. Malo citam. Plodna uzbudjenja slabo i retko nailaze pri citanju. Ali dosada me ne muci niti se javljaju prekori savesti koji kod mene redovno prate dane nerada. Nemam sebi sta da prebacim, jer znam da je ovaj umor dosao od napora da sto vise vidim i saznam i da to kad budem mogao, sto bolje uzrazim ma u kom obliku i ma kojim povodom. Tako je ovaj moj umor jedno sa onim sto sam mogao da uradim kao i sa onim sto cu, kad budem mogao, jos uraditi. Sastavni deo moga rada.

-Biva da naidje u ljudskom zivotu trenutak kad se izlaz nigde ne vidi i ne naslucuje, kad covek oseca da je izgubljen on i sve sto je ikad njegovo bilo ili moglo biti. Tada pritesnjenom i ugrozenom stvorenju ne ostaje do jedna misao, obicna i slaba, ali jedina. I covek se hvata za nju. I misli. Tako je izgubljeno je sve i potpuno! Pa ipak postoje, jer mora biti da postoje na svetu i drugi krajevi, sa drugim ljudima, drugacijim odnosima i uslovima zivota, sa drugim izgledima, pa i sa stvranim izlazom za onog koji se krece i zivi. Znaci da ne moramo prihvatiti bezizlaznost ovog polozaja kao stvarnu, svudasnju, potpunu i konacnu, ma kako ona izgledala ocigledna. U toj sumnji u potpunu stvarnost nase nesrece ima zracak nade koji moze biti spasonosan, pokazati nam put ka izlazu i pomoci da donesemo pravu odluku i u trenutku kad sve izgleda izgubljeno. Nije to misao sama ona koja nas izbavlja i spasava, nego mogucnost njenog postojanja u nama.

-Oko mene potpuna tisina, ni dan ni noc, neka praznina koja nema imena.

Mesa Selimović Krug

-Smatrao je da je zivot izbor a ne sudbina, jer obican covjek zivi kako mora, a pravi covjek zivi kako hoce: zivot na koji se bez otpora pristaje to je bedno tovorenje, a izabrani zivot je sloboda. Covjek postaje slobodan svojom odlukom, otporom i nepristajanjem. Ako pristane na tudji sistem misljenja, on nema svojih razloga, pa ne moze doci ni do svoje odluke. Kad odbaci tudju logiku i nametnuti nacin misljenja, svi su mu razlozi dostupni i svaki cin je moguc.

-Bili su skromni ljudi oboje. Zauzimali su malo mesto u zivotu. Nicim nisu zaduzili covjecanstvo. Bili su sitni i nevazni, neprimetni kao dve cavke u jatu cavki, nisu se odlikovali ni sposobnostima, ni pamecu, nicim narocitim. A ipak su bili posebni i izuzetni zbog ljubavi i zbog patnje.

-Ostala je utisnuta u koru njegovog mozga i kad su je mimoisli i ostavili u guzvi bulevara, njene tople oci i njen topli osmeh dugo su ostali prisutni u njemu. Zasto, kad uopste nije mislio na nju? Gde se to krije u coveku, u kojem to kutu leze pohranjene slike i misao, i zasto se pojave iznenada, bez razloga. Ili razlog postoji, a on ga ne vidi. Mozda mu je uzbudljiv izgleda grada, cudnim mehanizmom unutarnjih veza, izazvao u sjecanju lik sitne djevojke. A zasto bas njen lik? Zasto ne lik debelog akvizitera? Cudno. Dovoljno je  bila povrsna slicnost, necija sitna kost, pa da je ozivi u sebi.

-Umetnost je toliko mocna da je smesno sto se drze politicki govori: to je zamor, derviski tespih, dosadna jesenja kisa, smog. Umjetnost je snaga oluje, svezina proleca, snaga zivota. Njena carolija je svemocna. Ona uvek govori o svemu. Ona pamti, podseca, voli, nikoga ne zaobilazi, svakoga se tice, prisutna u svemu sto je ljudsko.

-Postoji li proslost ili je sadasnjost zatrpava kao korov? Ili postoji samo proslost, jer sadasnjosti nema: spoznacemo je tek kad prodje. Ima li u zivotu ista jednostavno i rjesljivo ili je sve cvor i tajna.

-Do skoro je ta ljubav bila radost i potreba oboma, trazili su se i nalazili kao dvije polovine, postajuci cjelina koja moze samo tako zivjeti, razdvajanje bi bilo ostecenje i tuga. Toliko je bilo prirodne radosti u njihovoj ljubavi, da nije ni bio svjestan svoje srece: postojala je, oduvjek, cini mu se i nikada nije ni pomslio da bi moglo biti nekako drugacije.

-Odbacio je prigovor savjesti, da se zavarava uzaludnim trazenjem, ali mu je tek sada palo u oci da on o Nini zaista malo zna. Kao i ona o njemu. Ljudsku zatvorenost moze razbiti samo ljubav. Pa zar to medju njima nije bila ljubav?

-Nije mogao da zaplace, onemogucen nekom mukom koja nije osjecanje vec misao o odvajanju, daleka i bliska, davnasnja i sadasnja, vjecna i povremena: svejedno je koliko se jako vezujes, sudbina ce razdvojiti sve veze. To nije cak ni tuzno, toliko je neminovno, jace do svega sto covjek hoce i zeli. Gubitak kao smisao postojanja. Nestajanje kao zavrsetak zivotnopg procesa. Razdvajanje kao kraj svake ljubavi.

Znakovi pored puta Ivo Andrić

1.Nemiri od veka

-Ima narodnih prica koje su toliko opstecovecanske da zaboravimo kad i gde smo ih culi ili citali, pa zive u nama kao uspomena na nas licni dozivljaj. Takva je i prica o mladicu koji je, lutajuci svetom i trazeci srecu, zasao u opasan put za koji nije znao kuda ga vodi. Da se nebi izgubio, mladic je u deblu drveta pored puta zasecao sikiricom znake koji ce mu docnije pokazati puta za povratak.

Taj mladic je olicenje opste i vecne ljudske sudbine: s jedne strane opasan i neizvestan put, a s druge, velika ljudska potreba da se covek ne izgubi i snadje, i da ostavi za sobom traga. Znaci koje ostavljamo iza sebe nece izbeci sudbinu svega sto je ljudsko: prolaznost i zaborav. Mozda ce ostati uopste nezapazeni? Mozda ih niko nece razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao sto je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom saopstavamo i otkrivamo. Ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spase od lutanja i iskusenja, oni nam mogu olaksati lutanja i iskusenja i pomoci nam bar time sto ce nas uveriti da ni u cemu sto nam se desava nismo sami, ni prvi ni jedini.

Takav je zivot da covek cesto mora da se stidi onoga sto je najlepse u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najblizi.

-U noci ima uvek straha, kao vlage, nekad vise nekad manje. Njegov uticaj na nas sasvim je nejednak. Ponekad imamo snage da mu se potpuno otmemo, ponekad nas samo trenutno prodje, kao jeza, a ponekad mu otvorimo sami dusu i pustimo ga da gazi i hara kako hoce.

-Ponekad covek prezivljava takve stvari, da sama cinjenica da ih je prezivio znaci ne samo pobedu i izbavljenje nego i cudo: jedno ponovno, radosno rodjenje po narocitoj milosti visih sila.

-U ljubavi ima mnogo bola, nereda i nepravde. Ali ljubav je tako tajanstvena stvar da i to mozda samo tako izgleda pred nasim povrsnim i nesavrsenim sudom. Snaga i velicina ljubavi, koju nikad dovoljno ne poznajemo, mozda je toliko da se i to sto nama izgleda kao bol, nered i nepravda ispoljava i poravnava negde, na nekom visem planu koji mi ne vidimo.

-Tesko je zamisliti, a kamoli opisati bol i ogorceno iznenadjenje velikog rodjenog egoiste kad ga neko iznervira, napusti ili mu ucini ma sta od onoga sto je on vazda drugima cinio. Tako ogorceno rikne na svoje ubice ranjen tigar koji je celoga veka ziveo od toga sto je ranjavao i ubijao sve oko sebe.

-Neprestano su vapili za slobodom a zaboravili su da, pre toga, traze snagu da tu slobodu dostojno nose.

-Dobro je i prirodno secati se proslosti i misliti na buducnost, ali ziveti ma i delimicno u buducnosti ili proslosti – nezdravo je, cak i opasno. To znaci kociti i potkradati svoj sadasnji zivot, ne spasavajuci nista od proslosti i ne cineci nista za buducnost. Glavnim delom svoga bica, najboljim snagama srca i razuma covek treba da je uvek i ceo u sadasnjem trenutku, koji je jedini pravi i jedini moguci zivot koji zivimo.

--Ne treba se bojati ljudi. –Pa ja se i ne bojim ljudi, nego onog sto je neljudsko u njima.

-To je bio jedan od onih ljudi sto ne zauzimaju mnogo mesta u svetu. Bio je dobar. Jedino sto je kod te njegove dobrote moglo da smeta, to je njegova stalna teznja da bude i izgleda bolji nego sto je. To je kvarilo.

-Svasta je umeo ,a narocito da lepo govori: samo jedno nije nikad naucio: sto se moze kazati, kada i na kom mestu, a sta ne. To je oduzimalo mnogo od vrednosti tome bistrom, recitom i dobrom coveku.

- Zato sto mogu, i sto se usudjuju da o svacemo svasta kazu, oni misle da sve znaju.

-Cim vidis da neko u razgovoru, bez potrebe tumaci tudje postupke, ili reci, ili cak samo namere i izvodi samovoljne zakljucke i donosi stroge sudove, koji su u stvari presude – znaj da nije dobar covek ni na dobrom putu. I kloni ga se kad god mozes.

-Kazu da postoji negde mesto pravog suda i pune istine. Tu se saznaje i objavljuje sve sto je ostalo precutano i nereceno, ispravlja sve sto je ikad bilo naopako i krivo, vraca sve sto je utajeno ili oteto, dosipa onom kome je zakinuto, odasipa tamo gde se presipa. Tu se pitanja ljudskog postojanja pravo postavlja i – ukoliko to zavisi od coveka – do kraja resava. To je mesto gde istina sja kao sunce koje ne zalazi, gde pravda caruje.

Ah, pa to je lepse od svih snivanih rajeva i utopija! Moze li biti da takvo mesto zaista postoji? Ako postoji, moze li se znati gde je i kako se dolazi do njega?

Moze. Ono je medju nama, ovde gde sada stojimo.

?!?

Da! Budi hrabar, iskren i postojan,covekoljubiv, razuman i pravedan – i ono ce biti svuda gde tvoja noga stupi i tvoja rec odjekne.

-Tesko onom koji mora nekog drugog (pa ma ko taj bio) da unizi, da bi se on sam izdigao ili bolje receno: da bi imao iluziju da se izdigne.

-Mislim da mogu kazati da znam kako se oseca covek koji je bio slep pa progledao, koji je ogluveo i ziveo jedno vrem gluv, pa mu se onda odjednom vratio sluh. Vise od dva meseca ziveo sam – ako se tako moze reci – zivotom mrtvaca cija smrt nije primecena i kojeg samo zvog toga nisu jos sahranili. Probudjen mesecar koji jos nije pustio jauk ni pao. Neozaljen pokojnik koji svoju smtr noi u sebi kao stidnu tajnu. Hodao sam i govorio, jeo i spavo, pitajuci se svakog trena cemu sve to cinim, pomisljajuci neprestano da sve to jednim pokretom bacim od sebe i da svima pokazem da sam odavno izgubljen, da je moje postojanje prividno. A onda je odjednom, nerazumljivo i neocekivano, spao sa mene sav teret. Vaskrsnuo sam iz tog sanja izmedju smrti i zivota ivratio se na put svoga starog i znanog postojanja. Opet sam osjetio tesku ljudsku brigu ali i svetlu zelju za pokterom, recju i delom. Opet sam cuo sta govori  voda svojim zuborom. Opet su dani bili osvjetljeni smislom i putevi radoscu. I krenuo sam napred – jos jednom napred – ne secajuci se niceg od onog sto ostavljam iza sebe i ne misleci na ono sro me ceka.

-Najstetniji su i najodvratniji a u isto vreme i najvise za zaljenje, oni ljudi koji ne umeju i ne mogu da zive drugacije da lazuci i varajuci, jer su im laz i varanje sav alat i jedini zanat.

-Da mi je naci nekog ko bi ziveo umesto mene. Kao bedel.

- Posrnucete, ali necete pasti; a ako se i desi - izuzetan slucaj! - bas i da padnete, necete se povredeti nego cete, cim se pridignete, produziti mirno i bodro svoj put. Razliciti ste od svega oko sebe, sve vam preti i sve vas ugrozava, ali vam se nemoze nista zlo i nepopravljivo desiti, jer u vama od zacetka vaseg zivota zivi skrivena i neunistiva iskra zivotne radosti koja je mocnija od svega sto vas okruzuje. samo cete selog veka, sve do posljednjeg daha, patiti zbog svog neprirodnog polozaja u svetu u koji te baceni. tako se moze reci da vam je, kroz sve mene i obrte dugog zivota, dvoje zajemceno i osigurano : duga patnja i sigurna pobeda.

-Nista nije zbrinuto ni utvrdjeno, nista jasno ni izvesno. Niko nije tacan. Svak je nepouzdan i sve je nesigurno i nista nije nemoguce.

-Odlazim zbunjen i postidjen, kao da sam mnogima duzan mnogo, a znam: sve sam platio, sve i ono sto sam samo pozelio a nikad nisam ocima video ni rukama taknuo.

-Dvojica oru i seju, a trideset njih jedu i trose. Jedan gradi a desetorica gledaju ili cak ruse i razgradjuju. Pa kako da se odrzi takvo drustvo.

-Mali je mbroj ljudi koji mogu s pravom kazati da poznaju sebe, a jos manji broj onih koji iz toga poznavanja mogu da izvuku spasonosne zakljucke u svom zivotu. U vecini slucajeva oni ne vide i ne osecaju ni sami sebe ni svoje stvarne odnose prema okolini, prema vremenu u kom zive ni prema ljudima medju kojima se krecu; oni ne poznaju ni svoje sposobnosti ni svoje slabosti, kao sto ne vide ni granice svojih moci, pa zbog toga cesto strasljivi i nedovoljno preduzimljivi  i ne uzimaju od zivota ni ono sto bi moglo i sto bi trebalo, a jos cesce idu preko tih granica, naravno na svoju stetu i sramotu. Masta ih vara i zavodi a razum ne osvetljava dovoljno ni pravovremeno njihov put, ili tek toliko da vide svoje greske kad je rec kasno, i da mogu samo da se kaju i da se zale. Zbog svega toga oni su od prvog do poslednjeg koraka u  zivotu i ugrozeni i opasni ljudi koji stalno posrcu, sudaraju se sa okolinom i pre ili posle propadaju.

-Ponekad je svet oko mene beskrajno savrseno lep, a trajan, sav u skladu sa mojim snagama i mojim zeljama ili mojim odsustvom zelja. Samo postojanja po sebi znaci i srecu bez prekida. A ponekad se sav svet ispreci preda mnom kao nedogledan, mracan tesnac, ne siri od iglenih usiju, kroz koji mi valja proci ili tu pred njim jadno propasti. A znam dobro da proci ne mogu, ali i da propasti ne smem.

Abdulah Sidran Otkup sirove koze

Imao sam mnogo srece u zivotu. Pazi dobro sta ti govorim! Imao sam mnogo srece u zivotu! Ne kazem: imao sam sretan zivot. To ne. Moj zivot nije bio sretan , daleko od toga. Bio je sve drugo, prije i vise, nego sretan.

Mnogo sam patio, bio i bivao mnogo nesretan. Dugo i cesto bivao nesretan. trajno bivao nesretan. Ali kad god, u starackim nocima nesanice, poput djeteta sto po podu redjaju svoju igracku minijaturnog voza, s vagonima, lokomotivama, tracnicama, rampama, saobracajnim cvoristima i krizanjima, usputnim postajama i cuvarskim kucicama- kad god u takvim nocima, na razapetom platnu praznog plafona, poredam slike, situacije, stanje i zbivanja na kolosecima svoga zivotnoga puta, jasno vidim i poimam da sam imao mnogo srece u zivotu.

Znam da zvuci glupo, ali je tacno: imao sam mnogo srece u svome nesretnom zivotu. Da sam se iz najtezih okolnosti i polozaja morao cupati svojom pamecu i vlastitom tkz. inteligencijom, spretnoscu i snalazljivoscu, nikad ne bih iscupao, nidokle ne bih stigao. Nego mi uvjek, onda kad je bivalo najpotrebnije, nailazila nekakva - sreca u zivotu. Nekakvo nesto nailazilo, pa me to nesto podizalo, uspravljalo i spasavalo.

Da, nesretan je bio moj zivot.Bila je to jedna golema nevolja, ali sam, kroz nju prolazeci, imao mnogo, mnogo srece.

Kada zivot postavi problem, onda mu je negdje okolo sakrio i rijesenje.

Meni cini dobro svako ko mi ne cini zlo. Ima neko doba pa me cini sretnim svako ko me ostavi na miru.

On me ostavio na miru, nije mi nista ucinio, pa otkud mi pravo da se ljutim.

Grdio me cesto Adil- beg Zulfikapasic sto mnogo hvalim ljude. Lijepo je, kaze, kad se o ljudima lijepo govori, ali niposto ne valja pretjerivat.

Meša Selimović Tvrđava

( Dnjestarske močvare )

Ne mogu da pričam šta je bilo u Hocinu, u dalekoj zemlji ruskoj. Ne zato što ne pamtim, već što neću. Ne vrijedi pričati o strašnom ubijanju, o ljudskom strahu, o zvjerstvima i jednih i drugih, ne bi trebalo pamtiti, ni žaliti, ni slaviti. Najbolje je zaboraviti, da umre ljudsko sjećanje na sve što je ružno, i da djeca ne pjevaju pjesme o osveti.

Ono što nije zapisano, i ne postoji; bilo pa umrlo.

Ne znam kako sam te noći uspio da preživim stravu, u meni i oko mene, i najdublju tugu poraza, poslije pobjede, nejasan sam sebi. U mraku, u magli, u kricima i zvižducima, u očajanju kojem nisam nalazio razlog, u toj dugoj noći nesna, u crnom strahu koji nije od neprijatelja, već od nečega iz mene, rodio sam se ovakav kakav sam, nesiguran u sve svoje i u sve ljudsko.

zar se ljudi mogu toliko promijeniti, da u jednom času ostaneš zaprepašten, i pitaš se u čudu: ko su ovi ljudi? 

- Ubijaju ih, ubijaju sami sebe. Život naroda je glad, krv, bijeda, mučno tavorenje na svojoj zemlji, i glupo umiranje na tuđoj. A velikaši će se vratiti kući, svi, da pričaju o slavi, i da preživjelima piju krv.

Zaboravio sam druge događaje, važnije, teže, žešće, ili, ako i nisam zaboravio, ne vuku se po meni kao avetinjske slike. Gotovo i ne mislim više na borbe, na surovost koja se zove junaštvo, na gađenje od klanja, od krvi, od bezdušnog zanosa, od životinjskog straha. Ne mislim na ogromni Dnjestar, nadošao od kiša, kada smo ostali odsječeni od ostale vojske na drugoj obali, pa je hiljade vojnika izginulo ili zarobljeno a stotine se podavilo u strašnoj rijeci, a ja sam je preplivao vukući u probušenom čamcu vojnog pisara, Mula Ibrahima, koji se uneredio od straha pa me molio da to nikome ne pričam. Zaboravio sam i bezbroj drugih stvari koje bi se mogle pamtiti zbog blizine smrti, zbog straha, zbog srama, a eto, nosim u sjećanju samo ova dva događaja koja su se mogla i zaboraviti. Možda zato što ih nisam mogao ni razumjeti ni objasniti, a tajna se duže pamti nego jasna istina.

( Tuga i smijeh )

Prvi put sam sve ovo ispričao jednoj djevojci, i prvi put ovako, u nekoj vezi, od početka do kraja. Tako sam i sam sebi složio razložnu priču, koja se dotle gubila u komešanju odvojenih dijelova, u magli zebnje, u nekom zbivanju van vremena, možda i izvan nekog određenog smisla, kao težak san koji ne mogu ni da prihvatim ni da odbacim. A zašto baš njoj, i zašto o ovome, nisam mogao ni sam sebi objasniti. Učinilo mi se da zna slušati, razumjeti svakako neće, a slušanje je važnije od razumijevanja.

Iskustvo me naučilo da ono što se ne može objasniti samome sebi, treba govoriti drugome. Sebe možeš obmanuti nekim dijelom slike koji se nametne, teško izrecivim osjećanjem, jer se skriva pred mukom saznavanja i bježi u omaglicu, u opijenost koja ne traži smisao. Drugome je neophodna tačna riječ, zato je i tražiš, osjećaš da je negdje u tebi, i loviš je, nju ili njenu sjenku, prepoznaješ je na tuđem licu, u tuđem pogledu, kad počne da shvata. Slušalac je babica u teškom porođaju riječi. Ili nešto još važnije. Ako taj drugi želi da razumije.

A ona je željela, i više nego što sam se nadao. Dok sam pričao, s njenog lica je nestalo vedrog izraza, koji me možda i naveo na neočekivani razgovor, a zamijenilo ga nešto nenadno zrelo, i tužno. Rekla je samo: – Bože, kako su ljudi nesrećni. A ja se toga nisam sjetio, iako mi se čini da sam upravo o tome mislio. Misao nije naročito duboka, ni nova; to ljudi govore otkako su počeli da misle. I nije me toliko iznenadila misao, iako je nisam očekivao, već uvjerenost s kojom je izrečena. Kao da je otvorila svoj najtajniji pretinac, otkrivši se preda mnom, otkrivši se prvi put pred ma kim, tako, do kraja. I bio sam srećan što sam makar na nešto u drugom čovjeku naišao prvi put, i samo radi mene.

Sve neobično, sve kako ne treba. Ali nisam ni ja birao prilike, nisu ni prilike mene: susreli smo se, kao ptica i oluja.

Satima sam sjedio pred Begovom džamijom, na kamenu, i gledao ljude kako prolaze, ili nebo, ili ništa. Slušao sam vrapce i njihovo smiješno čavrljanje, kao u dobrodušnoj svađi, ili u vedrom pričanju o svemu i svačemu. Ličili su mi na male, obične ljude, pomalo svadljive, dobrodušne, vedre, površne, miroljubive, malim zadovoljne, izdržljive u nevoljama, spremne na sitno zakidanje, bez velikog ponosa. Bili su pitomi i bezopasni, kao djeca. I djecu sam volio, njihove zvonke glasove, brzi topot bosih nogu, radostan smijeh, bezazlenu grubost njihovih riječi. Samo, kad bi se potukli, zatvarao sam oči i uši, uznemiren. Volio sam sve što nije rat, volio sam mir. A onda i mir uznemirio.

- Ja uvijek kažem: neka nije gore.

Suze mi teku od smijeha. Ako prestanem da se smijem, ostaće samo suze.

Nista drugo me se nije ticalo, cak ni moguci bol. Niko me nikud nije pozivao, nista mi nije nudio, niti sam ja trazio. I niko me nista nisam zamjerao. Mogao sam ljudima izgledati cudan, kao da sam izgubio razum. Nisam imao zaposljenje, nisam imao kuce, nisam imao nista, a bilo mi je svejdeno.

( Sreća, ipak )

a mi smo se krili mrakom, ne želeći da iko sazna koliko smo postali potrebni jedno drugome. A svi su znali. Sve više sam s njom, i kad sam sam. Odnosim sa sobom njeno ime, i blistavu sjenku ispod drveta. I pun sam njenog dubokog glasa, ljepši je od žubora vode.

U jesen sam joj predložio da se vjenčamo. Iskreno sam to želio, nisam mogao zamisliti da će biti nekako drukčije, ali sam pošteno rekao da sam rđava prilika, nemam ništa niti ima izgleda da ću ikad imati, i ne dobija mnogo udajom za mene. Možda nije ni pravo da joj to nudim, ali mi ljubav daje za pravo da budem nepravedan. Voljeću je, i nećemo imati ništa, je li joj to dovoljno?

Ali ona je još luđa od mene. Voljećemo se, rekla je ozbiljno, a to je mnogo, to je sve. Ništa mi drugo ne treba. 

Našalio sam se da će nam u početku sigurno biti lijepo, a poslije, kad joj dosadim, snalazićemo se kako znamo, osvježavaćemo našu ljubav, kao stari Džezar, koji se tri puta rastajao i ponovo vjenčavao sa svojom ženom.

- Bez potrebe je mučio i sebe i nju – pobunila se Tijana. – Trebalo je da nađe ženu s kojom se neće nikada rastati. Ili da živi sam. Ni haljinu ne valja krpiti, a kamoli ljubav. Bolje je otići. - Ti bi otišla? - Otišla bih. - Zato što me ne voliš? - Zato što te volim.

- Eto! Sve čemer, sirotinja, glad, nesreća. A ljudi? Gadno mi je da govorim. A zašto je tako? Ne znam. Možda zato što smo po prirodi zli, što nas je bog obilježio. Ili što nas nesreće neprestano prate, pa se bojimo glasnog smijeha, bojimo se da ćemo naljutiti zle sile koje stalno obilaze oko nas. Zar je onda čudo što se uvijamo, krijemo, lažemo, mislimo samo na današnji dan i samo na sebe, svoju sreću vidimo u tuđoj nesreći. Nemamo ponosa, nemamo hrabrosti. Biju nas, a mi smo i na tome zahvalni.

Ali ponekad, ne tako često, kad mi se zgadi laž, onda progovorim istinu. Crno je, Mula Ibrahime, u teškom vremenu živimo, a živimo jadno i sramotno. Utjeha je samo što će oni koji budu poslije nas živjeli, preturiti preko glave još teža vremena, i pominjati naše dane kao srećne.

Mula Ibrahim me upozorio, bez ikakve potrebe, da ne navikavam ženu na skupe poklone. To je lijepa navika, ako je razumna, pričinjava radost i posrzava ljubav. Ali ako je nerazumna, stvoriće u ženi pohlepu, a meni će postati teret. Ništa skupo! Već nešto sitno a lijepo, struk cvijeta, ili nešto korisno, papuče, kad joj se stare poderu, samiju, ako nema u čemu izaći, i lijepu riječ, to je najvrednije .

- A baš sam mislio da joj kupim zlatnu ogrlicu! - Nipošto! To nije pažnja, već ludost.

Žena više voli nježnu riječ, makar bila i glupa, nego pametnu, ako je gruba.

- Šta ti je? - Ništa. - Boli li te štogod? - Ne boli. Spavaj. - Čudna si večeras. - Srećna sam večeras.

Prihvatio sam taj razlog, jer mi se spavalo, ali sam se sutradan pitao, zar se i od sreće ne spava.

Hiljadu nečijih srećnih časaka biće kao ovaj, ali ovaj nikada više. Hiljadu tuđih ljubavi biće kao ova, ali ova nikad više. Nikada: jedina konačnost.

Prvi put znam šta je sreća, osjećam je, vidim, mirišem.

Cio svijet i cijela vasiona, nas troje. Nikog drugog osim nas nema.

Napolju je proljetna noć, i mjesečina. A ja ne mogu da zaspim, od sreće kojoj nisam tražio razlog. I nisam se čudio što je tako.

Isao sam sokacima, bez cilja, nikud, a nasao se pred pocrnjelim zidovima svoje kuce, nigdje.

Sve vise sam s njom, i kad sam sam. Odnosim sa sobom njeno ime i blistavu sjenku ispod drveta. I pun sam njenog dubokog glasa, ljepsi od zubora vode.

( Neprijateljska zemlja )

Niko nikome ne moze natovariti toliko muke na vrat koliko covjek sam sebi.

Nikad čovjek ne može tako upropastiti život kao kad želi da ga popravi, a ne zna ni zašto ni kako da ga popravi, niti zna je li to popravljanje ili kvarenje, pogotovu ako izgubi svoj mir.

Bog nas stvara, i njegova je volja dabudem ovakav kakav sam

Sto ima vise svetih sklonista iza kojih se ljudi kriju,sve je vise prostora za ljudsko zlo.Covjek uvijek izmisli razlog izvan sebe,da bi se oslobodio odgovornosti i krivice. To je podsticaj za zajednicku neodgovornost.Tesko covjecanstvu dok je tako.

Bila je tiha luka, u čiji sam mir ulazio slomljen olujom, ali srećan što se vraćam.

Sve će  proći... govorio je. Ali, kakva je to utjeha? Proći će i radost, proći će i ljubav, proći će i život. Zar je nada u tome da sve prođe? 

A opet sam bio srecan: necemo biti bogati u novcu, ali cemo biti najbogatiji u ljubavi; ne bojim se zivota ni ljudi, bojim se samo da me se tvoje srce ne zasiti; bio sam sam, sad imam svoj svijet, kao da sam osvojio svoju planetu; sprijecicu svakoga ko htjedne da prodre u nase carstvo, da ne bi ugrozio nas mir.

-Ja, crv, sitan i nevazan, sta sam mogao uciniti njima, slonovima? Kakvu sam im stetu mogao nanijeti?

Ja sam pesnica koja je udarila u zid.

Ja sam udarac koji boli onog koji udara.

Ja sam pijesak pod njihovim nogama, ptica sto zanijemi kad kobac nadleti sumu, glista, koju kokos kljucne, kad izadje iz svojih podzemnih hodnika.

Ja sam mali covjek koji je zaboravio da je mali. Uvrijedio sam ih sto se usudjujem da mislim.

Zasto im je bila potrebna ta osveta? Da me uplase? Da mojom kaznom uplase druge? Da likuju nad slabim? Da zabrane misao? Da zabrane rijec?

Nikakva odgovora nisam mogao da nadjem. Javio se u meni uzas zbog te besmislene surovosti. Gdje smo mi? U kakvom to svijetu zivimo?

Ili je mozda i ovo san, jer je nemoguce da potpuni besmisao bude stvarnost?

Ali, ne! San je ono sto se zeli, a zivot je budjenje.

Sve će proći.Ali, kakva je to utjeha? Proći će i radost, proći će i ljubav, proći će i život. Zar je nada u tome da sve prođe?

( Prazan prostor )

Dan je proljetni, pun sunca, osjecam ga na licu kao blag dodir, kao talasanje. A necu da otvorim oci, necu da izadjem iz toboznje noci. Dok misle da spavam, nisam prisutan, za njih.

Mogu da misliim sto god hocu, uciniti ne mogu nista. U danasnjem svijetu ostaju nam sarno dvije mogucnosti, prilagodjavanje ili vlastita zrtva. Boriti se ne mozes, kad bi i htio, onemogucice te na prvom koraku, pri prvoj rijeci, i to je samoubistvo, bez dejstva, bez smisla, bez imena i uspomene. Nemas mogucnosti da kazes ono sto ti je na srcu, pa da poslije i stradas. Premlatice te da ne progovoris, da iza tebe ostane sramota ili cutanje.

U ratu, ili velikim nesrecama, covjek ucini i dobro i zlo, podjednako, jedno iza drugoga. Zato sto je nesiguran. A u miru se prozli, misli samo na sebe. On je, eto, drukciji.

Bicu njen ponos i zastita, ovakav nikakav, podrzacu njenu vjeru u mene, jer joj je potrebna. Bicu toboze snazni hrast nad njenom krhkom stabljikom.

- Oprosti. 

Bila je to najljepša riječ koju je moglo pronaći njegovo kukavičko poštenje.Tako me srećno skinuo sa savjesti i prijateljski ispratio u prošlost.

A za mene je to bio prvi korak u budućnost, nepoznatu i dotad nezamišljanu.

Vidis, jos mislim dobro o tebi, i zelim da se ponekad probudis usred noci, i da dugo sjedis prekrstenih nogu na postelji, muceci se kajanjem i stidom, zbog mene.

Ali, neka ti je bogom prosto, nisi ti birao svoju sitnu dusu, dali su ti je, ne pitajuci, dosao si na red kad drugih, boljih, nije vise bilo. Alahemanet, covjece kao i svi ostali, koji cine zlo ali ga ne smisljaju. Od onih drugih, koji zlo smiisljaju i obredjuju, neka bog sacuva i tebe i mene.

Smijeseci se, usao sam u bezistan, razmetljiv kao mlad bogatas, i zatrazio da mu pokazu zensku maramu.

Za kakvu zenu, mladu ili staru? - pitaju me.

Mladu i lijepu, najljepsu zenu u gradu.

 Da li asikujemo?

 Da, jos asikujemo, iako je udata za mene.

- A sad da ti kazem zasto sam se vratio tako brzo. Zato sto sam te pozelio, zato sto nije brzo, zato sto nije vazno da li je brzo, a ako ti je brzo i ako ti je vazno da li je brzo, onda mi se nisi obradovala.

 I podignem je, kao dijete, pazljivo je okujem objema rukama, osjecam je toplu i zaobljenu uza se. Dodirujem bradom i obrazima: mlada. Mirisem je kao cvijet: miris cist i drag. Najljepsa zena u gradu, rekao sam. I jeste, zaista, i ne samo u ovom gradu. I znam da mogu sve u zivotu, zar je tesko zivjeti, s njom. I sapcem joj nesuvisle rijeci dragosti.

Polako, odbijajuci najprije tu misao, poceo sam da osjecam zid oko sebe, nevidljiv ali neprobojan. Stajao je oko mene, kao tvrdjava, kao neizlaz, ka nepristup, neprestano sam udarao glavom o tvrdu stijenu, bio sam izubijan, krvav, sav od cvoruga, sav od masnica, a nisam prestao da navaljujem. Jer je uvijek izgledalo da ima prolaza. Mora da postoji neki procijep, nemoguce da je zid svuda. A nisam mogao ni pristati da ostanem tako zazidan, kao da sam ziva sjenka koju niko ne vidi a ona vidi svakoga. I uzalud govori, uzalud vice, ne cuje se, nista. Malo je trebalo pa da pocnu prolaziti kroz mene, kao kroz vazduh, ili gaziti po meni, kao po vodi.

Osjetio sam strah. Kako su me to ubili? Nisam ranjen, nisam zaklan, nisam mrtav, ali me nema. Zaboga, ljudi, zar me ne vidite? - kazem. Zar me ne cujete? - kazem. Ali moj lik ne ulazi u njihovo oko, ni moj glas u njihovo uho.

Nema me.

Ili ja to sanjam svoj nemoguci polozaj, koji iskustvo odbija? Jer, ja sam ziv, ja hodam, ja znam sta trazim, ne pristajem da me nema. Mogli su me pretuci, mogli su me zatvoriti, mogli su me ubiti, zar su malo ljudi ubili bez razloga? Ali zasto su napravili avet od mene, zasto mi oduzimaju mogucnost da se borim?

Hocu da budem covjek, borite se sa mnom ljudski.

Uzalud.

Prazan prostor oko mene je sve pustiji, moja smijesna pobuna sve tisa.

 (Cudno ljeto )

 

 

-Svijet se sastoji od nesavrsenih ljudi.

Sve drugo je laz.

Ili smrt.

Savrseni ljudi su u grobu.

Pa i to vise nisu ljudi.

 

-Ali, jedno je znati sta je pametno, a sasvim drugo i uciniti to sto je pametno.

 

- Rijeci su otrov, od njih pocinje svako zlo.

- Ne treba da cutimo. Ima se o cemu govoriti, ne napadajuci. Pomoci treba, a ne odmagati. Drzava je to, bolan, hiljadu briga i nevolja, imanje svoje ne mozes urediti kako valja, a kamoli toliki svijet. I onda pocne neko da zakera, te ne valja ovo, te ne valja ono, e cudna mi cuda! Jasta da ne valja. Pravo je cudo kako ista valja: toliki ljudi, a svako vuce na svoju stranu. Mislis da je lako ovima sto upravljaju drzavom?

-sta je to s nama i sa zivotom, u kakve se to konce splicemo, u sta upadamo svojom voljom u sta nevoljom, sta od nas zavisi, i sta mozemo sa sobom. Nisam vjest razmisljanju, vise volim zivot nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se vecina stvari desava mimo nas, bez nase odluke. Slucajnost odlucuje o mome zivotnom putu i o mojoj sudbini, i najcesce bivam doveden pred gotov cin, upadam u jedan od mogucih tokova, u drugi ce me ubaciti samo druga slucajnost; Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim cu proci, jer ne vjerujem u neki narociti red ovoga svijeta. Ne odlucujemo, vec se zaticemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog odredjenog trenutka, kad nas samo ta prilika ceka, jedina koja nas moze sacekati u toku mijesanja. Ne mozes je zaobici, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padnes. Pa plivas, ili potones.

 

 

 Mrtvi sin

Da sam drukciji, da zivot nosim kao tegobu, da sam ogorcen, poceo bih da se gubim, da pijem, da mrzim, postao bih nezadovoljnik koji se okrece protiv cijelog svijeta.

A ne mogu to. Uprkos svemu, zivim kao i drugi ljudi, koji su bez moga biljega, veseo i tuzan zbog obicnih stvari, veseo zbog dobrih ljudi koji su pomalo zli, tuzan zbog zlih ljudi koji su rijetko dobri,

-Od svoje muke nisam uspijevao da stvorim ni veliki bol ni veliki misao. Rodjen sam, izgleda, za sitne stvari, kao i vecina ljudi i nije mi zao sto je tako.

Posten sam koliko mogu, nikome ne zelim suvise zla, htio bih da ljude vise volim nego sto ih zalim, molim se svojoj sreci da mimo mene prodje ono sto me se ne tice.

-Sve su mi oduzeli (govorio sam u sebi strasno), a ti si mi sve namirila. Da nisam nasao tebe, bio bih ljut na zivot, pa ne bih imao nista, kao ni sada, ali ne bih znao sta je sreca. Zbog tebe se ne osjecam porazen, niti mislim na osvetu. Mislim samo na tebe, zelim jedino da se vrati osmijeh na tvoje blijede usne i zdrava boja u tvoje obraze. Sta sam trazio u gradu, zasto sam opcinjeno piljio u ludjake koji se love, dok si se ti grcila u mukama? Ne bi ti bilo lakse, ali bi meni bilo teze, i to je pravo. Nikad te vise necu ostaviti samu, sve sto se desi, desice nam se zajedno.

-Ispricao sam sto sam mogao grdje, a grdno je i bilo, koliko je dug mjesec dana kad se covjek nadje u ovakvom cudu kao sto sam se ja nasao. Postao sam, hvala bogu, bauk, crna ovca, opasniji od razbojnika, samo ne znam cemu imam da zahvalim za tu srecu. Je li ljudima od vlasti potreban krivac, pa izaberu koga bilo, da bi opravdali svoje postojanje i svoju surovost? Nije vazno sta neko ucini, vec sta oni kazu da je ucinio. Sad je izbor pao na mene. Pa neka. Meni nije tesko. Cak je ljepse ovako, nemam ni gospodara ni prijatelja, ni obaveza ni zahvalnosti. Nemam vise ni straha, saznao sam kako tica zivi, i mogu reci da je divno. Treba ruku da mu poljubim sto me istjerao iz sluzbe, jer sve ovo nikad ne bih doznao, ostao bih ma ciji rob dovijeka, misleci da drukcije ne moze biti. Bio bih slijepac koji se izgubio u ratu, i nikad ne bi progledao. Ovako mi je nepravda, hvala joj, pomogla da saznam kako je zivot lijep kad je slobodan, cak i kad je tezak. A od svega mi je najdraze sto sam uvidio kakvo je blago moja zena. Nesreca je kao vatra, istopi sve osim zlata. Ponekad, doduse, pomislim, da sam time i na gubitku, jer da je zla, a ne bi bilo cudno, imao bih se na kome istresti i olaksati sebi kad me pridave nevolje. A kako nad njom da se istresem? Ona, jadna, trpi, podnosi glad, krpi stare haljine, i jos mene tjesi, kao da je ona kriva. Nosila je dijete, nije ga iznijela, pobacila je, hranio sam je losim vijestima i praznom ljubavlju, a od toga niko nije ojacao. Sad bih morao da je nahranim i necim drugim, vrednijim, i samo zbog nje sam dosao, da mi on pozajmi stogod novaca. Ovi sto su mi dosad pomagali, nemaju ni sami, ne znam ni zasto ni odakle su nam pomagali. Njihova plemenitost je divna, jer je nisam nicim zasluzio, ali je tanka, jer su sirotinja. Sad sam dosao u skripac, i prisiljen sam da trazim od njega u zajam, nije mi lako, ali se obraz gubi u nevolji, i cinim to samo radi zene, srce me boli sto strada bez grijeha i krivice. A ne bih ni njega molio da nismo nekad bili prijatelji.

- Ne za mir. Rat je surova ali postena borba, kao medju zivotinjama. Zivot u miru je surova borba, ali nepostena, kao medju ljudima. Razlika je ogromna.

-Nesto nije u redu sa mnom, ili sa svijetom, ili je u redu i sa mnom i sa svijetom, ali ne mozemo vezu da uspostavimo, nikakvu. Da li je iko uspostavlja, ili ljudi lazu, pretvarajuci se da nema raskida ili im je svejedno, a odrzavaju samo privid. Da li je moguca ikakva veza izmedju covjeka i svijeta osim moranja? Ja ne biram ono sto imam. Ne biram, u stvari, nista, ni rodjenje, ni porodicu, ni ime, ni grad, ni kraj, ni narod, sve mi je nametnuto. Jos je cudnije sto to moranje pretvaram u ljubav. Jer, nesto mora biti moje, zato sto je sve tudje, i prisvajam ulicu, grad, kraj, nebo koje gledam nad sobom, od dijetinjstva. Zbog straha od praznine, od svijeta bez mene. Ja ga otimam, ja mu se namecem, a mojoj ulici je svejedno, i nebu nada mnom je svejedno, ali necu da znam za to svejedno, dajem im svoje osjecanje, udahnjujem im svoju ljubav, da mi je vrate.

-Ljudima ne mogu udahnuti svoju ljubav, i oni ne mogu da mi je vrate. Gledaju me hladno, sumnjicavo odmjeravaju opasnost koja im od mene prijeti i, zatvoreni svakako, zatvaraju se jos vise, na prvu neocekivanu rijec, na prvi nenaviknut pokret, ili odmah napadaju, braneci se, jer vise vole da ubiju nego da strahuju. Ljudi se u stvari boje, zato su surovi. Napad je odbrana koju naredjuje opreznost, i tako nema lijeka surovosti, jer nema lijeka ljudskoj nesigurnosti.

. Junak koji se boji usamljenosti

Ovdje sam tih, tisi nego obicno. Osjecao sam da vrijeme nije samo proticanje, vec i prisustvo. Vidljivi trag necije ruke sto je davno zapisala neravne redove, prkosi smrti, a rijeci i njihov smisao zive neprekidno, kao izvor koji ne presusuje, kao svjetlo koje se ne gasi.

U zivljenju, u trpljenju

srce blijedi,

srce vene,

sjena slijedi,

bivseg mene,

u trpljenju, u zivljenju.

Izgubih se u trazenju.

Ja sam bio,

ja sam i sad.

Nisam bio,

nisam ni sad.

Izgubih se u trazenju.

U lutanju, u snovima

noc me rubi,

dan me vraca.

Dan se gubi,

zivot kraca,

u snovima, u lutanju.

U nadanju, u cekanju

zivot snijem,

a snom zivim.

Srce krijem,

srce krivim.

Sto ne zivim,

sto jos snijem,

u cekanju, u nadanju.

Nikad ni od koga nisam cuo toliko ostrih rijeci, toliko prezira prema ljudima na vlasti, toliko ludog slobodoumlja, kao te veceri, slusajuci vatrenog al-azharskog studenta, koji nije znao sta je strah, ili nije znao sta je vlast. Rekao je, sjecam se i sad svog zaprepastenja, da postoje tri velike strasti, alkohol, kocka i vlast. Od prve dvije ljudi se nekako mogu izlijeciti, od trece nikako. Vlast je i najtezi porok. Zbog nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se gubi ljudski lik. Neodoljiva je, kao carobni kamen, jer pribavlja moc. Ona je duh iz Aladinove lampe, koji sluzi svakoj budali koja ga drzi. Odvojeni ne predstavljaju nista; zajedno, kob su ovoga svijeta. Postene i mudre vlasti nema, jer je zelja za moci bezgranicna. Covjeka na vlasti podsticu kukavice, bodre laskavci, podrzavaju lupezi, i njegova predstava o sebi uvijek je ljepsa nego istina. Sve ljude smatra glupim, jer kriju pred njim svoje pravo misljenje, a sebi prisvaja pravo da sve zna, i ljudi to prihvataju. Niko na vlasti nije pametan, jer i pametni ubrzo izgube razbor, i niko trpeljiv, jer mrze promjenu. Odmah stvaraju vjecne zakone, vjecna nacela, vjecno ustrojstvo, i vezuci vlast uz boga, ucvrscuju svoju moc. I niko ih ne bi oborio, da ne postaju smetnja i prijetnja drugim mocnicima. Ruse ih uvijek na isti nacin, objasnjavajuci to nasiljem prema narodu, a svi su nasilnici, i izdajom prema vladaru, a nikome to ni na um ne pada. I nikoga to nije urazumilo, svi srljaju na vlast, kao nocni leptiri na plamen svijece. Jesu li sve bosanske valije zatvorene, protjerane ili pobijene? I crtava njihova svita. A uvijek dolaze novi, i dovode svoju svitu, i ponavljaju gluposti svojih prethodnika, jer drukcije ne mogu. I tako, ukrug, neprestano. Bez hljeba narod moze ostati, bez vlasti nece. Oni su bolest na narodnom tijelu, kao guke. Kad jedna guka otpadne, izraste druga, mozda grdja. Ne mozete bez nas, kazu nam, razbojnici bi se namnozili, neprijatelj bi nas napao, nered bi u zemlji nastao. A ko drzi ovu zemlju, ko je hrani, ko brani? Narod. A oni nas globe, kaznjavaju, zatvaraju, ubijaju. I jos natjeruju nase sinove da to cine. Oni bez vas ne mogu, vi bez njih morate. Njih je malo, nas je mnogo. Samo da prstom maknemo, koliko nas ima, te zgadije ne bi bilo. I ucinicemo to, braco moja satrvena, cim odrastu pravi ljudi koji nece dopustiti da im vampiri sjede za vratom.

Dobro mu je, jer drukcije ne moze. Nije uvijek lako, ali se vec navikao na teskoce, grdnje ga se ne ticu, zatvor je obicna nevolja, batine su neugodne, ali mlad je, izdrzi. Teze je kad misli na majku, brata, djevojku, na toplinu kucne vatre i obicnog razgovora koji ne pamti godinama. Ali odbacuje od sebe te misli, ne dozvoljava sebi slabost.

Djecije svirale

Kad sam bio ugrozen, mislio sam samo na nju, hrabreci se njenim prisustvom. Kad mi je bilo tesko, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeci olaksanje. Kad osjetim radost, trcim da je podijelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje.

Dao sam joj sve sto nisam nasao u zivotu, a bez cega ne mogu. Cak se i umanjujem pred njom, da bi ona bila veca, i ja pomocu nje. Bogato je darujem, da bih mogao da uzmem. Ja sam osujecen, ona je ostvarena, i tako sam obestecen. Ona mi namiruje izgubljeno, i dobijam vise nego sto sam zelio da imam. Moje zelje su bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepsem od maste. Njoj priznajem sve sto ja nisam, a opet nista ne gubim, odricuci se. Nemocan pred ljudima i slab pred svijetom, znacajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od njih. Nespokojan pred nesigurnoscu svega, siguran sam pred ljubavlju, koja se stvara sama iz sebe, jer je potreba, pretvorena u osjecanje. Ljubav je zrtva i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi. Ova zena, cio moj svijet, potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osjetim svoju moc. Stvorio sam je kao divljak svoga kumira, da mu stoji iznad pecinske vatre, zastita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi, neba, samoce, da trazi od njega obicne stvari ali da zahtijeva i nemoguce, da osjeca odusevljenje ali i ogorcenje, da se zahvaljuje i da grdi, uvijek svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteski, nade bez korijena, radosti bez trajanja.

Vise je dobrih ljudi na svijetu nego zlih. Mnogo vise! Samo se zli dalje cuju i teze osjecaju. Dobri cute.

Ne volim kisu, ne volim vjetar, ne volim zimu. Nekako si jadan, kasljes, bole te krsta, boli te dusa. A ne volim ni ljetnju zegu, nisi nizasta. Ima li gdjegod na zemlji kraj gdje je uvijek proljece?

Sada, sam, opet sve pocinjem iz pocetka.

I ubrzo sam se, iz traljave pobune i toboznje zelje za slobodom, vracao u cvrstu tvrdjavu njene ljubavi, kao smireni bjegunac koji nije ni odmicao daleko od kapije.

Zivot nam nije naklonjen, i sami stvaramo svoju malu zajednicu, svoj kosmos, u kojem namirujemo jedno drugome  sve sto nam nedostaje.

MLADIC CISTA SRCA

Zasto smo cudni? - upitala je ostro, i ja sam znao da je sad nista ne moze zaustaviti. - Jesmo li cudni zato sto nikome nismo ucinili zlo, sto nikog nije zaboljela glava zbog nas, sto nikome nismo nanijeli nepravdu? Ili smo cudni sto mirno podnosimo nepravdu koja je nama nanesena? I sta bi trebalo da ucinimo, pa da ne budemo cudni? da psujemo, kunemo, da se tuzimo, da mrzimo ljude, da o zlu radimo?

Otiruci joj suze, sto su odlivale bol, tjesio sam je lakomislenim razmisljanjem, da slutnje ne donose nesrecu, i da zlo dolazi nenajavljeno. Ali i dobro. Nevolje su nas stizale kad smo bili najmanje krivi, zasto nas ne bi zaobisle kad  mislimo da smo pod krivicom. A onda, vise ima nevolja nego krivica, a najmanje je nevolja pri ljudima koji imaju najvise krivice, pa je steta sto nismo vise krivi. Ali svijet se ne upravlja po razumu ni po posijanim uzrocima, da bi ljudi od njih znjeli posljedice, vec po najludjim slucajnostima, a mi smo svoje zle slucajnosti vec potrosili, ostale su nam samo dobre.

I dok sam raspetljavao svoju spletenu odbranu naseg prava na srecu, zeleci da govorim, da ne bih mislio, ona je zaspala, duboko disuci, obrazom priljubljena uz moja prsa, snom oslobodjena straha.

NECU DA MISLIM NA RAMIZA

- Kako si lijepa kad se probudis!

- I nikad vise? Samo kad se probudim?

- I nikad vise. Samo kad se probudis. Hocu da te naljutim, zar ne vidis?

- Neces uspjeti.

- Onda cu reci istinu, za inat. Lijepa si uvjek, i uvjek to znam, ali necu da kazem. sad moram, osjecam to svakim damarom.

O, Bože nepravedni, šta ćeš još navaliti na moju glavu?! Nije ni najpametnija, ni najgluplja. Toliki krivi i nekrivi prožive život neprestano zevajući...

Zašto baš mene izabra da mi nikad ne bude dosadno? I uvek moram da rešavam nerešive zadatke, kao treći brat u priči... A voleo bih da mi malo bude i dosadno, i lako, i glatko, i da mirno spavam letnji dan do podne, i da se budim bez misli i bez muke, i da ne mislim na sutrašnji dan sa strahom

TUGA I BIJES

Mogao bi se povjeriti zmiji, šakalu, kopcu, nikako našem čovjeku.Izdace te kad mu najvise ucinis, ubice te kad mu svoj posljednji zalogaj das.

OTMICA

Pvi snijeg, tiha prica, ludo djetinjstvo, paucinska sreca, san o lijepom. Izvescu Tijanu, dugo cemo hodati ulicama koje ce snijeg zatrpavati, pricacu joj o djetinjstvu, ne, govoricu joj koliko je volim i koliko se radujem zivotu. Hodacemo, bez razloga, radovat cemo se bez razloga, smijacemo se bez razloga, s jednim jedinim razlogom, sto smo zivi i sto se volimo. A kud ces veci razlog!

MOC LJUBAVI

Trudna žena je drugo biće, samo sebi nepoznato, biće koje počinje da sluti skrivene tajne. Sve što je bilo potisnuto, budi se, izlazi iz zatvorenih skrovišta duše, nameće se, zahtijeva da bude uzeto u obzir.

I djeluje, nesaznato a jako. Ona ne vlada mnoštvom novih nepoznatih osjećanja, ne potiskuju ih više ni stid ni volja. Njena ljubomora je strah od ružnoće, njena naglost je potrebna da se oslobodi unutrašnjeg pritiska, njena uznemirenost je znak uzburkanosti u njoj. Krv joj sad drukčije kola, žlijezde drukčije luče, organi se drukčije ponašaju, mozak se drukčije grči.

A sve biva bez njenog uticaja. Prepuštena je djelovanju jačem od svoga htijenja, i ne može ga zaustaviti ni skrenuti. Zbog tajne u njoj, i svijet joj je tajna...

Smirivao sam je njeznoscu, jedinim lijekom koji joj je mogao pomoci. Govorio sam najsmjesnije rijeci, tetosio je, cuvao od napora, radio i sto sam umio i sto nisam umio, pretvarajuci se u dadilju najboljih namjera i najnespretnijih pokreta. Ganuto je plakala zbog moje paznje, smijala se zbog moje nespretnosti, ali se polako smirivala, jer vise nije mislila da je napustena.

Izgleda da ima ljudi , mada su rijetki, kojima ni bol ni misao ne unisti vedrinu i jedinstvenost. Cak ih ucine boljim. Ne znam kako to postizu, a volio bi da saznam.

Neprestano otkrivam da nikako ne mogu da otkrijem ljude. Ono što kažu, nije ono što čine, da li je ono što misle? Možda to ni oni sami ne znaju.

 OTAC I SIN

"Kakav je ovo život, kakav svijet, u kojem činim zlo, i kad mislim najbolje!

A činim zlo i kad ništa ne činim, ostavljajući i zlo i dobro na miru. Činim zlo i kad govorim, jer ne kažem ono što bi trebalo. Činim zlo i kad ćutim, jer živim kao da me i nema. Činim zlo zato što živim, jer ne znam kako da živim.

Slučajno prisustvujem životu, i sve što učinim, nije moje."

NADGROBNI NATPIS

ako se tuzimo kako nam je tesko, klonicemo; ako kazemo zivotu: izdrzacu, neces me slomiti, muka postaje laksa.

VJECNI TRAGAC

- Kako su ljudi glupi! Cine zlo, da im se zlo vrati.

SMRT U VENEDIKU

Ono sto vidim , nije moje, sve je zatvoreno nedodirljivo.

S mucnom ceznjom sam mislio na Tijanu, boli me daljina izmedju nas, boli me prazno vrijeme bez nje. Bio sam sam i izgubljen dok je nisam nasao, srecna zvijezda me dovela do nje. Bio sam ugasen, dala mi je zivot, milosrdnije nego djetetu koje je nosila. Bio sam poljuljan ratom i zivotom, dala mi je sigurnost, ali ogranicenu, samo kad sam uz nju. Ona je zemlja koja me hrani sokovima, ona je vazduh koji udisem, ona je suncana strana moga zivota.

Nista covjeku nije vaznije od svog mira i od srece koju sam stvori. Zato je treba cuvati, tu svoju srecu, opkoliti je sancevima, i nikome ne dozvoliti da je ugrozi. Niko drugi me se ne tice, zivot je surov, ljudi zli, i treba ih drzati na odstojanju. Neka budu sto dalje od svega sto je tvoje i sto ti je drago!

Vise je tuge u istini nego u svemu sto mozemo da izmislimo.

Nisam ucinio sve sto treba. Moram da platim za zlo koje su mi ucinili. Neposteno je ostati duzan. 

- Zasto mislis na osvetu? Zar je sreca u osveti?

-Nije sreca ni u zivljenju, pa evo zivim.

U pocetku ljubav

u zivotu mrznja

na kraju sjecanje.

Odlucio sam se za ljubav. Manje je istinito, i manje vjerovatno, ali je plemenitije. i ljepse: tako sve ima vise smisla. I smrt. i zivot.