*

Grad, daleko na Severu.
Nigde ovakva studena, netražena samoća nije dobra ni prijatna, ali biti sam u tom gradu, u nedelju posle podne nekog zimskog dana teška je stvar zaista.

Izgleda da je sve tu tako stvoreno i uređeno, i ljudi i priroda, nebo, brda, ulice i kuće, da se putnik čovek nekako oseća više strancem nego u drugim mestima. I pas koji prolazi pored tebe kazuje ti nečim da nema i ne želi da ima ničeg zajedničkog s tobom, jer si došljak i neznanac. I nigde kao ovde ne može tako odbojno da ćuti drvo kraj puta ili kamen u zidu pored kojeg prolaziš.Ivo Andric

Kad bih bio siguran da me neće čuti i odmah poslušati ona gomila prosječnih i nedarovitih ljudi koji su i inače uvijek spremni da sebe i sve svoje uzdižu i precjenjuju, ja bih mladim i darovitim našim ljudima dao jedan savjet.

Radite, rekao bih im, svoj posao ne gledajući ni lijevo ni desno, ni iza sebe ni preda se, ali svoj cilj postavljajte visoko, i tražite malo od svijeta oko sebe (što manje to bolje!), ali mnogo od sebe i svoga djela. Uvjeren sam da je većina od nas od početka udarila sebi suviše malen i suviše blizu cilj, i da je više i bolje mogla od onoga što je željela da uradi i postigne.

Želite mnogo, težite smjelo i daleko i visoko, jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostručavaju snage u nama. Težite smjelo ka savršenstvu velikih djela, a radite predano i strpljivo na ograničenim i mučnim pojedinostima bez sjajnog vidika, jeftinog samozadovoljstva i tašte veličine.

Ciljevima svojim živite, a trošite se neštedimice na sivim i nevidljivim poslovima svakog dana i sata. Često pomišljajte da je život jači i svijet bogatiji nego što mi to u svakom pojedinom trenutku možemo da sagledamo, i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti, da u hodu stičemo snage. Htjeti daleko i željeti mnogo, kad je riječ o postavljanju nesebičnih ciljeva, nije grijeh, nije opasno.

Pogrešno je i opasno udariti sebi suviše blisku metu, jer to znači iznevjeriti i sebe i druge, ostati dužan životu. Budite nepovjerljivi i stvarni, strogi prema sebi pri izvođenju svake pojedinosti, skromni pri njihovoj ocjeni, ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodušni, mislite smjelo i gledajte daleko.Ivo Andric

- Prava ljubav nije zaljubljenost. Zaljubljenost je omaha. Trenutni virus. 
- Prava ljubav je privrženost. On je u spavaćoj sobi, ti u dnevnoj, a nedostajete jedno drugome.
- Kad njegove/njene mahane shvataš kao mahane, ne dramiš niti ih na silu mijenjaš, nego naučiš kako da deveraš s njima, a da to ne ostavi traga na vaš odnos. Kad njegove/njene lijepe osobine shvatiš kao milost i uživaš u njima. Kad i samo prisustvo osobe s kojom živiš doživljavaš kao smiraj, opuštanje, spokoj...
- Prava čvrsta ljubav nije bljesak, nisu leptirići u stomaku. Prava ljubav se izgrađuje, kao dom, ciglu po ciglu, a njene cigle su povjerenje, razumijevanje, tolerancija, sabur, požrtvovanje, i još štošta. Ako nezrelo uđemo u brak vođeni onim prelijepim balončićem, nećemo imati sabura ni volje, ni posebne želje da te cigle strpljivo redamo. Ali ako u brak uđemo hladne glave, razumno, predatim srcem, objema nogama, onda i zadnje atome snage ulažemo u redanje tih cigli.
- To je život.
- To je ljubav.

Sara Sabri

"Čovjeka koji odlučno kroči u život neće pokolebati teški uslovi 
koji ga okružuju, ma koliko bili loši, niti će on pasti pod njihov uticaj. 
Naprotiv, on će se njima okoristiti uspjevajući da sačuva svoje 
osobenosti pred njima, poput sjemenki ruže koje se zakopaju pod tlo pa probijaju sebi put u pravcu sunčeve svjetlosti, šireći ugodan miris! One pretvaraju oštri mulj i mutnu vodu u zadivljujuću boju i divan miris..."

Muhammed Gazali 
Citat iz knjige "Obnovi svoj život"

Svuda u svetu, a naročito valjda u ovim balkanskim zemljama, možete na dva načina da se odbranite i održite u struji života i da ljude prisilite i da vas poštuju i poštede. Prvi je: da stečete toliko novca i sigurnih dobara da vam niko ne sme, i ne može ništa. Drugi je: da pokažete takvu ravnodušnost prema novcu, vlasti i svakom društvenom sjaju i uspehu da vam i opet - ne može niko ništa! Ivo Andric

UNUTRAŠNJI MIR:

1. Gubitak interesa za prosuđivanje drugih ljudi.
2. Gubitak interesa za prosuđivanje samoga sebe.
3. Gubitak interesa za interpretiranje postupaka drugih ljudi.
4. Gubitak interesa za sukobe.
5. Gubitak sposobnosti za brigu.
6. Nepogrešiva sposobnost uživanja u svakom trenutku.
7. Česti i neodoljivo jaki osećaji zahvalnosti.
8. Ugodni osjećaji povezanosti sa drugima i sa prirodom.
9. Česte faze smejanja od srca.
10. Sklonost spontanom razmišljanju i delovanju,
a ne na osnovu prošlih iskustava koja se temelje na strahu.
11. Povećana sklonost puštanja da se stvari dogodesame od sebe,
umesto opiranja i forsiranja.
12. Povećana osetljivost na ljubav koju primate od drugih,
te često nekontrolisani poriv da je uzvratite.
13. Osećaj lakoće življenja i naizgled bezrazožne radosti
što je život podaren baš nama.

Rekao je Ahnef b. Kajs: "Častan je onaj ko održi riječ, pametan je onaj ko ne laže, a mu'min je onaj ko ne ogovara."

Taj dan je bio nedelja, prazničan i pun neke bele praznine, ako se tako može uopšte kazati.

Sočno zelenilo i svež — a tačnije bi bilo reći: hladan — vetar. Moje misli su se neočekivano dizale, plovile, sudarale se i odmah naglo tonule u nemu belu prazninu u meni i oko mene.

To što sam čitao stalno mi je izgledalo kao da je u najužoj vezi sa snom koji sam prošle noći snivao i sa svim po sebi tako različitim događajima o kojima sam u jutarnjim novinama čitao.

Jedna i uvek ista misao me prati ovog jutra, kao slika koja se ne miče ispred mene. Ne mogu je opisati. Neću je nikom kazati. Zaboraviću je i sam još pre kraja ovog čudnog dana.
Ostaće ova zabeleška, kao prazna školjka. Ivo Andric

Jesen odmakla. Noći su lepe. Zagasito nebo bogato niskim zvezdama koje se svaki čas krune a svetlaci im preleću svod i svaki od njih leteći zanjiše celo nebo, kao platno, u očima onih koji ga posmatraju. Ivo Andric

Biti čovek, rođen bez svog znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke, svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati i svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.

Nikada više ne planiram. Ja samo živim ovaj život. Ponekad kako želim, ponekad kako moram. Sitnice mi boje život. Sitnice su sreća. Zato ja volim male stvari. I velike torbe. Svuda ih sa sobom nosim, jer sebi dugujem još po neku šetnju između očekivanog i neplaniranog. Ivo Andric

 "Kakav je vakat došao, nemamo vremena ni da razmijenimo nekoliko riječi, a kamoli da se volimo i družimo u ime Gospodara. Hiljadu je prepreka među nama: te nema diplome, te nije moj rang, te seljak je, te nije odavde...Božiji Poslanik, sallallahu 'alejhi ve sellem, sa svakim je pričao. Sa svakim, zapamtite! Nije kod njega bilo nikakvih rangova!" 

KADA ME PRITISNU SAMOĆE -

Kada me pritisnu samoće, sve što vredi prestaje da vredi. Zaboravim da sam ikada voleo, živeo i ljubio. Zaboravim da sam postojao i postojim. Vidim samo vreme kako protiče, i ništa…

Kada me pritisnu samoće, nema ničega: ni osmeha, ni utehe, ni mene, ni celoga sveta. Samo beskrajna praznina koju ništa ne može da popuni. Dani se pretvaraju u noći, a noći u odustajanja i izgovore. Preslab sam da uradim bilo šta sa sobom, a opet prejak da se požalim bilo kome. Ostajem zagledan u svoju samoću, naspram svega što me izdaje i ide u nekom sasvim drugom smeru.

Kada me pritisnu samoće, pristao bih na svaku devojku, na svačije usne, samo da dođe, sedne tu, zagrli me i razbije tišinu. Ali, nema ni jedne. Pristao bih na svaku, samo da me čuva, miluje i voli. Pristao bih i na običnu, najobičniju. Na onu koju ne bih ni pogledao u trenucima sreće, na onu za kojom se ne bih ni okrenuo na ulici. Pristao bih na svaku, samo da bude uz mene i da me svojim prisustvom podseća da postojim…

Kada me pritisnu samoće, vraćam se u prošlost, bežim u budućnost, samo ne mogu da pogledam ovom danas u oči. Bežim od sebe i jedino od sebe ne mogu da pobegnem. Polazim i vraćam se dok, u stvari, ne idem nigde. Život se u tim trenucima svede na ulepšavanje ničega i na tek po neki nagoveštaj nečega. Izađem na ulicu i kao da je sve okrenuto protiv mene, kao da je čitav svet krojen po merama drugih.

Kada me pritisnu samoće, više ne znam ni ko sam, ni šta sam, ni zašto sam tu gde jesam. Čekam prvog čoveka da mi priđe, prvu ženu da mi se javi, ali nema ih. Ne pristajem na pristajanje, na osrednjost, na prosek, a sve me vuče ka toj stazi koja sve poravnava. Nisam ni bolji, ni lošiji od drugih, samo sam drugačiji, a nama takvima je, izgleda, najteže. Najviše vidimo a najmanje možemo da promenimo. Najmanje jer smo kilometrima daleko od svih…

Kada me pritisnu samoće, vozovi promašuju moje stanice, devojke se ogledaju zbog drugih u ogledalu, prijatelji dočekuju zore bez mene a njene pospane oči se bude pored drugog. Zaboravim i nagrade, i aplauze, i one koji me vole, i sve. Odjednom sve počinje da se gubi i stojim sam nad tim ponorom, mašem svakome, dozivam, molim, ali niko to ne primećuje. 

Vapim u dolini gluvih…

Molim u dolini slepih… 

Ludim u dolini ludih…

U samoćama se najbolje ćuti. Ali, čemu ćutanje u mladosti? U samoćama se najbolje misli. Ali zašto misliti, treba živeti! U samoćama se najbolje govori, ali čemu govor ako nema šta i kome da se kaže? Nema jačeg od mene u samoći i slabijeg pred ljudima. Kao da se pred drugima sve ono što vredi istopi. Ili ne umeju da cene, ili ne umem to im da predstavim…

Kada me pritisnu samoće, setim se da ona koju volim voli drugoga. Znam da voli i mene, ali ne na taj način. Život koji volim mi je na dohvat ruke, a opet mi vešto izmiče pred očima. Pretvaram se u ono što nisam i posmatram svoje postojanje kako kruži oko mene. Ima tu svačega, ali malo šta može da me izvuče. Tek nagoveštaji nečega što bi moglo da bude nešto, ali se život uglavnom postara da to ne bude ništa. Nazdravljam po ko zna koji put sa svojom samoćom. Ni boljeg sagovornika, ni boljeg sluge. Ni boljeg, ni lošijeg. Umesto da ujedinim svoju samoću sa drugima, čuvam je kao nešto vredno, kao nešto samo moje. 

A toliko je samoća i biće ih sve više. Ovaj svet se pretvara u jednu veliku samoću.

Ovaj svet je odavno postao jedna velika samoća…

Sve radim sam, čistim kuću, volim da je oko mene red, spremam sebi hranu, kad radi, čovjek mora i da jede, perem rublje, volim da je sve na meni čisto, okopavam, prskam i obrezujem lozu, sve na vrijeme, s radošću u srcu što sam u stanju da i to radim. Ne gunđam i ne žalim se (ne znam zašto bih), a ljudi se čude i kao da im je krivo što sam ja miran i veseo. A ja se njima čudim što gube vrijeme na nerazumnosti, bolje bi bilo da žive. Ali im to ne kažem, ljudi ne vole kad im se govori istina. I žalim ih što se opterećuju nevoljama bez kojih bi mogli da budu. Dosta nam je nevolja bez kojih se ne može.

(Ostrvo)

Vidim: rano dolazi jesen, i to odjednom na svima putevima. Sobe su već pune vlagom i jezom koju ništa ne može da istera.

Ostaćemo potpuno bez cveća. 

Osetićemo šta znači toliko voleti tako prolazne stvari. Jedino što nam ostaje to su razgovori o cveću koje smo ovde zajedno gledali. Ivo Andric

Priznao sam da sam pogriješio, pred Bogom i pred ljudima, ponašajući se u nesreći nerazumno, nimalo dostojno zvanja koje vršim. Zaslijepila me tuga, i ljubav, i to mi je jedino opravdanje. Zaboravio sam da je Bog tako htio, i da je kaznio brata ili mene, ili obojicu, zbog grijehova koje ne znamo. Tuđom rukom, ali svojom voljom.

– Kakvih grijehova? – upitao je odbojno.

– Saznaćemo ih na sudnjem danu.

– Daleko je sudnji dan. Šta dotle da radimo?

– Da čekamo.

– A je li kriva ta tuđa ruka kojom nas Bog kažnjava?

– Ne znam, sine moj – rekao sam mirno. – Znam samo da će svako odgovarati pred Bogom za sve što učini. I znam da nisu svi ljudi krivi, već samo oni koji su krivi.

(Derviš i smrt)

Nebo, more i njegova obala, i na njoj kamen. Kamen sam; ni na drugi kamen se ne naslanjam; ne zove se nikako; nije oskrnavljen imenom; ne služi ničemu. Bez ptice ili vlati trave, bez glasa i pokreta. Samo kamen.

Stojim pritajena daha. Ivo Andric

Zaželjeh da živim samo pokretima i samo kao sjenka na bojama zemlje i neba, bez glasa i imena i s malo bola, tek koliko je potrebno da se živi. Ivo Andric

"Blago onome ko vlada svojim jezikom, čija kuća je njemu dovoljna i koji plače nad svojim grijesima."

I u najmanjim stvarima treba izbaciti svoju misao slobodno i potpuno, skresati je ljudima u lice, pa neka se oni posle grizu zbog nje, a ne zadržavati je u sebi i rvati se posle sa njom kao sa vampirom. Ivo Andric

 I rekoše mu: ''Neki ljudi se s tobom druže samo kako bi pronašli razlog da te oblate i da o tebi ružno govore.'' 
- Hasan (El-Basri) mu reče: "Polahko, čovječe. Ja sam svoju dušu bodrio da čezne za Džennetom, pa sam u tome uspio. Bodrio sam je i na to da se čuva od Vatre, pa sam i u tome uspio. Onda sam je bodrio na to da dostigne stepen da s njom svi ljudi budu zadovoljni, ali sam onda shvatio da je to nemoguće. Ljudi nisu zadovoljni sa Onim ko ih je stvorio i ko ih je opskrbio, pa kako da budu zadovoljni sa stvorenjem poput njih.'' 
- Bodri dušu za prvo dvoje, ostavi nemoguće!!!

Onda je otac rekao: pamti, nesreća je što kod nas niko ne misli da je na pravom mjestu, i svako svakome je mogući suparnik; ljudi preziru one koji ne uspiju, a mrze one koji se uspnu iznad njih; navikni se na prezir ako želiš mir, ili na mržnju ako pristaneš na borbu. Ali ne ulazi u okršaj ako nisi siguran da ćeš oboriti protivnika. Ne upiri prstom na tuđe nepoštenje ako nisi dovoljno jak da to ne moraš dokazivati."

(Derviš i smrt)

"Opasno je kad se čovjek nađe sâm, okružen tišinom tuđeg neprisustva, više je strahova i čudnih razgovora sa sobom. Samo, kako da ti to sve kažem? I kako da objasnim sebi, tebe se to ne tiče, što nekad teško podnosim ovu usamljenost, a nekad mi je draža od svega, ne bih je dao nizašto." 

(Magla i mjesečina)

"I još sam nešto htio da kažem. Nikada se u životu ne treba za nešta previše otimati, a niti se od nečega premnogo braniti. Ne zna se šta će na kraju izaći. Zato, uradi onako kako ti pamet i srce kazuje i kako si dužan da učiniš, pa onda reci: - Ako je hairli neka i bude, a ako nije, neka i ne bude! Imao sam ja u životu stvari za koje sam vruće želio da se pošto-poto dogode, a poslije, kad nije bilo tako, zahvaljivao sam Bogu što je ispalo drukčije. Ima ih, opet, koji povazdan Bogu dove upućuju, a kad bi Bog sve te njihove dove kabul učinio, dunjaluka bi odavno nestalo! Vjeruj se da je tako!" 

M.M. BAŠESKIJA

 "...a dobra sam učinio koliko sam mogao, ali to nije za pričanje, pričati o učinjenom dobru, znači isprljati ga."

Meša Selimović

"Mu'min je veseo u licu, a tužan u srcu, dok je munafik tužan u licu, a veseo u srcu."

Hakim Tirmizi

"Neznalica:Čovječe,moraš naučiti da se braniš od uvreda !
Mudrac:Ako ti meni daš poklon,a ja ga ne prihvatim,kome on i dalje pripada.
Neznalica:Meni,naravno.
Mudrac:A ako ti mene uvrijediš,a ja to ne prihvatim,kome i dalje ta uvreda pripada?"

"Neka te ne brine tuđi govor o tebi, nego tvoj govor o drugima."

Mi smo oboje nalik na jedan osmeh davni,
i tako cudno slicni ponekoj suzi jasnoj. Mika Antic

Jeste li kad mislili na priče koje niko ne zna, na događaje koji su zakopani, najpre u ćutanju pa zatim u potpunom zaboravu? - Jer istina je da ljudi vole i žele da mnogo govore, ali je izvesno da ponekad mogu i moraju da ćute.
Najlepše i najstrašnije stvari ipak nisu nikad kazane! Ivo Andric

Opasni mogu biti ljudi koji zbog svoje ograničenosti neograničeno veruju u svoju pamet i pronicljivost i u tačnost svakog svog suda i zaključka. Ivo Andric

Dvije su stvari smetnja za dobre odnose među ljudima, neobavještenost i nepovjerenje. Neobavještenost dopušta proizvoljne sudove, nepovjerenje unaprijed kopa jaz."

(Djevojka crvene kose)

Divno ste podijelili svijet: sve za vas i za vašu djecu, za djecu vaše djece i za vaše sluge. Dobro ste podijelili svijet: sve što je svjetlosti i ljepote uzeli ste sebi a sve što je mraka i tegobe ostavili ste nama, pa sad se svi rađamo sa jasno predodređenim sudbinama, vi sa svijetlim a mi sa tamnim. Dobro ste podijelili svijet! Ali vaša podjela je samo grozna, a ne i vječna. Sazreće gnjev naš, i biće zrelo ljeto i oporo voće; djeca vaša će se stiditi svoga imena i odricati bogatstva, jer će im ono biti na teret i propast."

(Gospođica)

Drugi čovjek je zatvorena kutija i ništa iz njega neće izaći ako to on ne želi. Mi možemo da stojimo pred tajnom danima, ništa nam se neće otkriti. Nepotpuni smo a zatvoreni. Postali smo neprirodni, odvojili smo se od sebe kakvi smo bili nekad, ko zna kakvi, izgubili smo nevinost. Ljudi misle zlo jedan drugom. Trebali bi da se vratimo prirodi i njenoj čistoti. Postajao je neki filozof koji je to predlagao ljudima. Nisu ga poslušali." 

(Ostrvo)

"Ako hoćeš da budeš mudar, nauči pametno da pitaš, pažljivo da slušaš, mirno da odgovaraš i da prestaneš kad nemaš više šta da kažeš."

Posle dobrog uvek dođe loše, jer nikad nam ništa bolje nije bilo iza najboljeg.
Posle lošeg mora doći dobro, jer nikad nam ništa gore nije bilo iza najgoreg. Mika Antic

 Ibn Kajjim, rahimehullah, rekao je: "Čudno je stanje mnogih ljudi: vrijeme prolazi, a njihovo srce obavijeno je velom i nije u stanju da osjeti ovaj miris. Takav pojedinac napušta dunjaluk onako kako je na njega došao – ne osjetivši ono najljepše na njemu. Živio je na dunjaluku onako kako žive životinje i napustio ga je poput onoga koji je bankrotirao: njegov život je oličen u slabost, njegova smrt je tuga, njegov povratak Allahu je propast."

Glava može biti prepuna beznačajnih svjetovnih stvari, i čovjek može poznavati sve znanosti ovoga svijeta, a da ipak ne zna vlastitu dušu. Čovjek poznaje naročita svojstva svake tvari, ali je u pogledu poznavanja vlastite suštine jednaka neznalica kao i magarac. On izjavljuje: "Ja znam šta je dopušteno, a što nije." Ali on ne zna jesu li njegovi vlastiti postupci dopušteni. On zna točnu vrijednost svake stvari koju kupuje i prodaje, ali u svojoj ludosti nema pojma o vlastitoj vrijednosti. Naučio je razlikovati pogodne zvijezde od nepogodnih, ali mu ne pada na um upoznati vlastitu dušu, kako bi saznao u kakvu je duhovnom stanju – sretnomu ili jadnomu. Poznavati sebe i živjeti svoj život predviđajući Sudnji dan, znači ovladati najvišom znanošću. Rumi

Obiđi zemlje i gradove, putuj, plovi, leti, upoznaj i prouči sve što svet pruža: živa bića, rude, biljke, mora, planine, ljude, ljudska naselja, običaje, govore, međusobne odnose.

Troši se, daji i uzimaj, ne štedeći sebe ni druge, da bi na kraju shvatio ovaj nauk koji su drugi, rođeni sa malo više sreće, naučili na samom početku:

Sve je to jedno, sve je svejedno. Ivo Andric

Jedno je znati šta je pametno, a sasvim drugo i učiniti to što je pametno." (Tvrđava)

Ponekad čovjek tišinom kaže najviše riječi."

M. S.

Ako se razbije jaje vanjskom snagom, život tog jajeta je završen. Ako se jaje razbije unutrašnjom snagom, život za to jaje tek počinje. Velike stvari uvijek počinju iznutra, pa počni sa svojom dušom i popravi je iznutra." 

Šta je to iskrenost?!

- Iskrenost znači da cilj tvojih riječi, djela, života, smrti, mirovanja, govora, kretanja, tajnog i javnog života i svega na ovom svijetu bude jedan: zadovoljstvo Uzvišenog Allaha.

- Kaže se da je jedno od značenja iskrenosti usmjeravanje svih postupaka jedino Allahu. Cilj tvojih postupaka je stjecanje Allahovog zadovoljstva.

- Kaže se da je iskrenost zaboravljanje i zanemarivanje pogleda stvorenja i traženje zadovoljstva Stvoritelja. Iskrenost je da zanemariš poglede i mišljenja stvorenja. Tebe ne zanima niko drugi osim Allaha.

- Također se kaže da je iskrenost da ne tražiš svjedoke za svoja dobra djela. Nema potrebe da iko zna da si klanjao namaz, da ti plačeš iz ljubavi prema Allahu, nema potrebe da iko zna da ćeš ti obaviti hadž, niti da iko zna za tvoju borbu na Allahovom putu. Nema potrebe, sestro, da iko zna zašto ti nosiš hidžab, jer Uzvišeni kaže: „A Allah je dovoljan svjedok.“ ( El-Feth, 28). 

- Iskrenost je, dakle, djelo srca. 

Čovek, u stvari, tako malo zna o sebi i tako je nesiguran u oceni svega što se dešava oko njega, šta je dobro i pravo a šta nije, da je srećan kad može iz usta dobra i pravedna čoveka da čuje sud o svojim postupcima. Jer često se dešava da tek tako sagledamo svoj pravi moralni lik i stvarnu sliku naših postupaka koje nam inače naša mašta, naše strasti i naši interesi smanjuju ili uveličavaju, osvetljavaju ili zamračuju, do bezobličja.

Ivo Andric

Mozda ti i ne slutiš
koliko volim tvoju tršavu glavu,
detinju glavu koja miriše na sapun
i penušavi aprilski vetar Mika Antic

Kriška hljeba suhoga koju u zdravlju pojedeš, gutljaj bistre vode što je popiješ, soba tijesna, a u njoj duša zadovoljna, Mushaf što te vodi do Puta ispravna, sve to bolje je od života u raskošnim dvorima, u kojima stanuje vatra nesnosna."

Aid el-Karni 

U nizu mena i brzom ocvetavanju ljudskih naraštaja, on je ostajao nepromenjen kao i voda koja prolazi ispod njega. Stario je, prirodno, i on, ali na jednoj vremenskoj skali koja je mnogo šira ne samo od dužine ljudskog veka nego i od trajanja čitavog niza naraštaja, toliko šira da se okom to starenje nije moglo da primeti. Njegov vek je, iako smrtan po sebi, ličio na večnost, jer mu je kraj bio nedogledan. Ivo Andric Kad se čovek rodi on je bačen u more, bez svog ravnanja i bez svoje volje, i stavljen pred problem da pliva, da se održi noseći jedan identitet, da izdrži pritisak atmosferski spolja i, što je možda najvažnije, da izdrži rođenu misao o svemu tome. Najviše volim njenu vedrinu. Puno joj je grlo smijeha, ima ga napretek, visi joj s usana, presipa se, zvoni njime kao na uzbunu protiv zle volje. Ništa joj ne može ni kratak trenutak tuge, tanka sjenka što brzo prolazi, nema na čemu da se zaustavi, nije hrapava, nije ranjava, nema ožiljaka, ne misli šta joj je život dao, a šta oduzeo, ne razmišlja da li ima razloga za veselost: vesela je. To je dar, kao i svaki drugi, nije njena zasluga što ga ima, već što ga krije. Smijeh joj ne traži razlog izvan sebe, on u njoj vri, i brizga, prirodan kao gejzir, neodoljiv, čist, ne opominje, ne upozorava, nije opterećen ruganjem, ni željom da se čuje, ni prazninom, ima svoju boju i zvuk, i širinu i neki naročiti smisao, liči pomalo na blagotvornu mudrost pretvorenu alhemijom njene nezlobive vedrine u lakoću što oslobađa. Ali, treba zaslužiti taj smijeh, to je njen poklon onima koje voli, ne zato što ga ona ne cijeni, već što se ne skriva. Smijemo se, koristim se tim njenim darom, a on se od tog ne iscrpljuje, postaje još puniji, nalazi odjeka.” (Tišine) Svoju namrštenost zamijeni osmijehom, neraspoloženost vedrinom, škrtost darežljivošću, srdžbu blagošću. Učini nedaće veseljima i iman (vjerovanje) oružjem. Uživaj u životu, jer život je kratak i nema vremena u njemu za tugovanje." "U svojoj sam sobi našao odgovor na pitanje: koji je ključ uspjeha? Plafon mi kaže da je ambicija visoka, prozor mi reče pogledaj svijet, sat reče da je vrijeme zlato, ogledalo mi reče: ne sudi nikoga po vanjštini, vrata mi rekoše: gurni jako da bi dostigao svoj cilj, i na kraju, pod mi reče: ostani skroman, ti si samo stvorenje." M.S. Čovjek koji šuti je uvijek na dobitku. Njega njegove riječi određuju, kada progovori lijepo, nada se Allahovoj nagradi, a kada progovori što loše, boji se Njegove kazne. Zbog toga čovjek treba voditi računa što govori i što češće držati jezik za zubima." Aid el-Karni  Jedan je put do sreće: Prestani brinuti o stvarima koje su izvan tvoje kontrole." Aid el-Karni  Sjedni u svom domu, zatvori vrata i otvori korisnu knjigu, nakon nekog vremena vidjet ćeš koliko se tvoja duša smirila i koliko se tvoj um odmorio od svih onih ljudi oko tebe koji šire zavist, mržnju, neprijateljstvo i pakost." Aid el-Karni Mrkne vidik i uši gluhnu od tišine. Nema izgleda da se pojavi živ čovek ili da se desi išta što se živom čoveku dešava. Samoća koja zadaje bol, donosi strah. A ja im, tome bolu i tome strahu, kažem u lice: Ne, nisam ja sam. (Tako ja mislim i tom se mišlju branim u ovom teškom trenutku.) Sa ljudima sam i ljudskom mišlju, sa životom svega što živi i postoji, dok postoji; i sa njegovim nestankom sam; kao i sa postojanjem svega onog što, kad on nestane, dolazi na njegovo mesto. Prema tome, nisam ja sam. Istina, moja se vrata retko otvaraju, moj telefon ćuti svojim crnim, glatkim ćutanjem. Pisama nema. Možda dolazi vreme kad ću i samog ljudskog prisustva i pogleda,i glasa tuđeg govora biti željan kao radosnog događaja i čuda koje ne dolazi. Ali nisam ja sam. To je samo teški deo moga nestajanja. I nestaću nestankom svega što živi i što se neprestano rađa. Ali sam, ne, sam nisam. I ne mogu to biti nikada. Ivo Andric Čekao sam neku ružnu riječ, da kažu o meni, da me očiste, da mi olakšaju, da me spase! - Ali, to nije u redu! - Zašto? - Sebe bi da spasiš a, u isto vrijeme, njih bi da uništiš! - Pa kako je ispravno? - Kaži ti neku lijepu riječ o njima, budi brži od njih, onemogući ih da učine ružno, oduzmi im priliku! Znam, to je teži put, ali bolji je, i za tebe i za njih. A i Bog će biti zadovoljan, što je najbitnije! I moj odnos prema vremenu izmenio se. Pre sam strepeo od najmanje praznine u moru vremena, kao od ponora. Sad te praznine i ne osećam. Ide vreme, i ja sa njim; sve ima svoj čas i svoje mesto. Naročito nema one dosade ni onog nestrpljenja, ni želje da se skrati i ubrza vreme koje prolazi. Čemu ubrzavati dolazak trenutka koji i tako mora doći? Uopšte se moje misli sve manje kreću u budućnosti. Sav sam u sadašnjosti. Ivo Andric Snaga nije u nošenju tereta, teret mogu nositi i deva i konj. Snažan je onaj koji je obuzdao  svoju narav i svoju srdžbu.

Najjači od svih ratnika su ova dva – vrijeme i strpljenje.“

Lav Tolstoj

Samo izvolite, poslužite se mojom dobrotom, trošite moju iskrenost, hranite svoj ego mojom ljubavlju, gužvajte moje emocije kao staru hartiju, uzalud vam trud. Nećete postati bolji, nećete postati JA, jer treba vam i DUŠA . A nju mi ne možete uzeti i sve dok je imam, ostat ću ČOVJEK." M.S.

Jedno jutro kad bi se moglo dugo sedeti i lepo pisati.

Preda mnom iskrsavaju likovi i prizori, cvatu epohe, otkrivaju se odnosi društva i događaja, obelodanjuju uzroci, bivaju jasne sudbine pojedinaca i istorije vrsta.

Nešto kao čudno se dešava: har-tije žive, stvari govore, ljudi ne varaju sebe ni druge. A oko ušiju mi, kao teške pčele, zuje reci, bezbrojne, verne i tačne koje savršeno izražavaju ono što gledam i saznajem.

Ivo Andric

Posljednji izraz svih i najjednostavniji oblik nastojanja je - sutnja. 
Zavolio sam je za sav zivot. I.A.

Jednom, kad zađete malo dublje u kalendare, pa se okrenete i kroz trepavice pogledate u pravcu detinjstva, kao što slikar gleda u platno koje treba da savlada i oživi, sigurno ćete pronaći u sebi bolju pesmu o ljubavi M.A.

Posle velikog letnjeg napora i znojenja u dugom hodu po brdima i šumama, mlečne večere i toplog kupatila — spremam se da legnem, dok spoIja dopiru glasovi šetača i zvuči limenih instrumenata neke palanačke muzike i dalek zvižduk lokomotive.

Privlači me belina postelje. 

Osećam prisustvo velikog noćnog sveta napolju. Jasno mi je da je u tom svetu sve nesigurno i privremeno, ali isto tako znam da će noćas sve još izdržati i ostati na svom mestu, i da ću moći zaspati i spavati sa tim osećanjem i sa svojim velikim umorom.Ivo Andric

O putovanju i putopisu.

Mi bismo možda mogli bolje da zapamtimo jedan predeo, lepše da kažemo nešto o njemu, i više da kažemo, kad bismo ga pustili da on govori, a ne da mi njemu pričamo o sebi.

Ali sve pokvari naša prokleta potreba za brbljanjem.

Ivo Andric

Veoma su česte noći kad nemir ne da usnuti. Nemir koji je isprva sladak i drag, a što duže zalazi u noć biva sve teži i mučniji.
Teško je po dušu da osjećanja koja su vezana za događaje našeg života ne umru zajedno s tim događajima. Nego i kad nestane lica i krajeva koji su bili podlogom osjećanjima, ona ostaju živa i svježa, i to ne u liku sjećanja nego istinita i moćna kao u dan doživljaja. A kako su izgubila svaku realnu podlogu, bude bol i čežnju, tresu dušom kao nezaštićenim stablom, hrane se nemirom srca, kradu sadašnjost i truju budućnost.
I još se često u noći pitam: otkud ovaj nemir?! Ivo Andric

Postoje oni rijetki, posebni ljudi čija blizina grije poput sunca i čije riječi bude nadu za bolje sutra."

Šutnja je more, a govor je poput rijeke.
More traži tebe, ti ne traži rijeke.

- Rumi

Probudio me nemiran san i zavjesa koja pleše.
Jutro, puno neke neočekivane mukle studeni i jeze. Kosa je neposlušna, voda nemila, odijelo hladno i tuđe, a u očima i na licu san koji se sanja i ne zapamti.

Nešto neriješeno i strano ima u danu koji otpočinje.

Napoljuje sve pomješano i uznemireno. Kakvi su to oštri i povijeni oblici? Stabla i more i oblaci, sve se to dalo na put. Kud to sve teži prema jugoistoku?

Sunce se jutros izgubilo i sve se diglo da ga traži.
Palme glasno šume; ali čempresima je najgore, krše se i sagibaju bez prestanka. I masline su uznemirene. Jedini bršljen, gladak i odvratan kao zmija, ne miče ni listom.

More je kao tamno oranje koje putuje. Najprije su veliki valovi sa oštrim pjenastim hrptom a po njima prostrta mreža sitnih nabora, kao jeza po tijelu. Sjenka straha leži na valovima koji dolaze da se razbiju.Ivo Andric

Išao sam kroz život bez straha i podozrenja, kao budala pored provalije, sad mi se čini provalijom i ravan put." M.S.

 Svaki čovjek je priča za sebe. A svaka priča ima najmanje dvije strane. Jedna je tvoja, a druga je svačija i od usta do usta uvijek drugačija.

Ostati ravnodušan prema knjizi znači lakomisleno osiromašiti svoj život. I.A.

Duboko u moru su nezamisliva bogatstva.
Ali, ako tražiš sigurnost, ona je na obali."

Ljudi mogu da žive i sto godina, a da nisu proživjeli ni minut."

Sve se, sine moj, može naučiti iz knjiga, osim četiri stvari. Osim vrline nadanja, veštine verovanja, vizionarstva budućnosti i umetnosti strpljenja. M.A.

Tako je bolje, bez slatkih riječi, bez praznog smiješka, bez varanja. Sve je lijepo dok ništa ne tražimo, a prijatelje je opasno iskušavati. Čovjek je vjeran samo sebi."

(Derviš i smrt)

 "Nemoj se oslanjati na pohvale ljudi, niti se bojati njihovog prijekora, jer ljudi svakodnevno mijenjaju mišljenja. Jedan dan su zadovoljni zbog svojih ciljeva, a drugi dan se srde. Radi radi Jednog, Jedinog, Koji je utočište svemu i ostavi se drugih!"

Aid el-Karni

Sve ima svoj ukras, a ukras Kur'ana je sura ar-Rahman"

Raskoš i ljepota života žive neuništivo u meni. Ivo Andric

More je peto godišnje doba.I.A

Studije pokazuju da onaj ko se prilikom upoznavanja pokaže kao pažljivi slušalac, stiče najviše simpatija. Nije stvar u tome da budete što interesantniji već da budete što zainteresovaniji. Onaj ko priča samo o sebi nije u stanju nikog da čuje.

Jednom kad oluja prođe, nećeš se sjećati kako si je preživio. Nećeš biti siguran ni da li je oluja zaista prošla. Ali jedna će stvar biti sigurna. Kad preživiš oluju, nećeš biti ista osoba kao prije oluje. Upravo zbog toga oluje i postoje."

"Nije svaki pad početak propasti i neuspjeha. Padanje kiše simbolizira početak proljeća, zelenila i bujanja! Prije nego uspješni zauzmu svoje mjesto na tronu ugleda i veličine, nužno je da mnogo puta posrnu i padnu!" 

Aid el-Karni

Ukusno skrojenim i vešto upotrebljenim naborima svoje haljine, žena je osvojila više muških srdaca nego svojom razgolišćenošću i svojim slobodnim ponašanjem. To često zaboravljaju i žene same i njihovi krojači.

Ivo Andric

Jeste li kad mislili na priče koje niko ne zna, na događaje koji su zakopani, najpre u ćutanju pa zatim u potpunom zaboravu? - Jer istina je da ljudi vole i žele da mnogo govore, ali je izvesno da ponekad mogu i moraju da ćute.
Najlepše i najstrašnije stvari ipak nisu nikad kazane! Ivo Andric

Privlačilo ga sve što je ona radila ili govorila: svaka njena riječ, svaki pokret ili pogled.... Ivo Andric

Čovjek postaje slobodan svojom odlukom, otporom i nepristajanjem." (Krug)

Što god želiš reći o časti mojoj eto - kaži!
Moja šutnja ti je najbolji odgovor na sve prijekore!
Nemoj misliti da ti valjan odgovor ne mogu dati!
Ali lav se sa običnim psetom nikada ne treba ravnati!"

Imam Šafija 

Nemoj svoj duševni mir narušavati tako što ćeš razmišljati o nedostacima drugih. Ako te neko povrijedi, pređi preko toga i budi kao ruža koja daje miris svima, a ne samo dobrima, ili drvo koje daje hlad i onome koji želi da ga sasiječe."M.S.

Dan je bio tako lep, svež i sunčan, da bi se na njemu moglo, kao na vazdušnoj lađi otploviti daleko, negde gdje je vreme isto tako lepo, ali trajno.Ivo Andric

 I rekoše mu: ''Neki ljudi se s tobom druže samo kako bi pronašli razlog da te oblate i da o tebi ružno govore.'' 
- Hasan (El-Basri) mu reče: "Polahko, čovječe. Ja sam svoju dušu bodrio da čezne za Džennetom, pa sam u tome uspio. Bodrio sam je i na to da se čuva od Vatre, pa sam i u tome uspio. Onda sam je bodrio na to da dostigne stepen da s njom svi ljudi budu zadovoljni, ali sam onda shvatio da je to nemoguće. Ljudi nisu zadovoljni sa Onim ko ih je stvorio i ko ih je opskrbio, pa kako da budu zadovoljni sa stvorenjem poput njih.'' 
- Bodri dušu za prvo dvoje, ostavi nemoguće!!!

Čini ono u što vjeruješ i vjeruj u ono što činiš. Sve ostalo je rasipanje snage i vremena."

Ne uzimajte nečiju šutnju kao njegov ponos, možda je zauzet borbom sa samim sobom." (Alija r.a.)

Više čovjeka osvijesti jedna muka, nego hiljadu savjeta."

Husni Numanagić

Nikad prirodu ne osjećam tako snažno kao kad gledam široku pučinu. Kao da se otkriva, sva. Nismo izvan nje, već u njoj. Nismo posmatrači, već učesnici, njen neodvojivi dio. Ona se ne skriva kao što to čine ljudi. Zato što nema šta da skriva. Potpuno je nevina." 

(Ostrvo)

 Jesi li prijatelj s tim čovjekom? 
— Nisam. Jedva se poznajemo. 
— Zašto se onda zauzimaš za njega? 
— Zato što neće niko, zato što je sâm, zato što je pošten.

(Tvrđava)

Kad bi se žena od glave do pete okitila dijamantima, to ne bi ništa značilo ako nije obukla odjeću bogobojaznosti. Jer, lijep nakit ne može uljepšati dušu, okititi unakažen duh ili uzdići niske porive. Zato vodi računa o ukrasima vjere, čestitosti i staloženosti. Oni su vrijedniji od ovosvjetskih ukrasa i nakita."

Aid el-Karni

Opasno je kad se čovjek nađe sâm, okružen tišinom tuđeg neprisustva, više je strahova i čudnih razgovora sa sobom. Samo, kako da ti to sve kažem? I kako da objasnim sebi, tebe se to ne tiče, što nekad teško podnosim ovu usamljenost, a nekad mi je draža od svega, ne bih je dao nizašto." 

(Magla i mjesečina)

Najteža samoća je kad si u društvu ljudi 
koji ne razumiju ono što pričaš." Rumi

U tim danima, na tom putu, u njemu je svanulo saznanje: šta ostaje od čovjeka koji odjednom sve izgubi i tako, lišen svega, stane na sopstvene noge, sam i go, protiv svih sila svijeta oko sebe, bespomoćan a nepobjediv.Ivo Andric

Kad bih samo neosetno pomaknuo oboren pogled ulevo, uveren sam da bih ugledao Jeleninu ruku i kraj njenog sivog rukava. Ali ja to neću nikad 
učiniti. 

Stojim oborenih očiju i ne mičem se, sav obuzet njenim neočekivanim prisustvom. Ivo Andric

Kako bi dobro bilo ne biti ništa, ne zvati se nikako, ne odazivati se nikad, nikom, a postojati, znati da postojiš, i trajati. Ivo Andric

Budite radosni kad god vam se za to pruža mogućnost, i kad god za to nalazite snage u sebi, jer trenuci čiste radosti vrede i znače više nego čitavi dani i meseci našeg života provedeni u mutnoj igri naših sitnih i krupnih strasti i prohteva. (Njihova propinjanja su ćudljiva i nezdrava, njihova zadovoljenja nesigurna i kratkotrajna, sama sebi cilj i svrha!)

A minut čiste radosti ostaje u vama zauvek, kao sjaj koji ništa ne može zamračiti.

Ivo Andric

Zaželjeh da živim samo pokretima i samo kao sjenka na bojama zemlje i neba, bez glasa i imena i s malo bola, tek koliko je potrebno da se živi. Ivo Andric

Ne uspijeva kod ljudi onaj ko je dobar i izdašan, nego onaj ko je sposoban da ne bude ni jedno ni drugo, a da mu ljudi ne mogu ništa. A što svijet hvali dobre i izdašne ljude, to je zato što od njih i njihove propasti živi... Ivo Andric

Tok događaja u životu ne zavisi od nas, nikako ili vrlo malo, ali način na koji ćemo događaje podneti zavisi u dobroj meri od nas samih, dakle na to treba trošiti snagu i obraćati pažnju..."

Ivo Andrić

Ako čuješ nekog čovjeka kako ti pripisuje dobro koje nisi učinio, onda nemoj biti siguran da ti neće pripisati i zlo koje nisi učinio."

U društvu budala opuštamo se na niskim osloncima, 
uživamo u lošoj hrani, 
jeftinom piću, 
družimo se sa muškarcima i damama iz pakla. 
U društvu budala odbacujemo dane kao papirnate salvete.
U tom društvu naša je muzika bučna, 
a naš je smijeh lažan.
Nemamo što da izgubimo osim samih sebe Bukovski

Sve bitke u životu služe da nas nečemu nauče- uključujući i one koje gubimo. Kad porasteš, otkrit ćeš da si često branio laž, obmanjivao sebe ili patio zbog gluposti. Ako budeš dobar ratnik, nećeš sebe optuživati zbog toga- ali nipošto ne dozvoli da se tvoje greške ponove."
Paulo Coelho

Nisam imao ideje.
Nisam imao plan.
Spavao sam.
Samo sam spavao
i čekao sam.
Nisam bio usamljen.
Nisam osjećao samosažaljenje.
Samo sam bio zarobljen u
životu u kome
nisam mogao da nađem smisao.
Tada sam bio
mladi čovjek
star tisuću godina.
A sada sam stari čovjek
koji čeka da se rodi.''Bukovski

Teško da postoje osobe koji nas zaista poznaju, nas i ono naše, najdublje u nama.

Mogu da se predstavljaju kao naši prijatelji, srodne duše, mogu da pričaju ne znam šta, ali ono naše, suštinsko, hiljadama kilometara je daleko od svih…

Poput ostrva koje samo može da se nasluti u daljini, ali ne i da se do njega dođe…

Tako to uvek bude u našim životima…

Jedni nas precenjuju, drugi podcenjuju. Jedni olako podižu u nebo, drugi prerano sahranjuju. Jedni nagađaju, drugi izmišljaju, a retko k’o stvarno zna ono što mi stvarno osećamo…

Jedni pričaju o nama bajke, preuveličavaju naše uspehe, dodeljuju nam titule koje realno nismo zaslužili, a oni drugi se, opet, podsmevaju svemu tome, tragaju za onim najgorim što će da ponavljaju do u beskraj, unižavaju i ono malo sklada što smo stekli.

I kada se sve to prikupi na jednom mestu, od svih tih veličanja i omalovažavanja, ne može da se sastavi čovek, mogu samo nasumično nabacane slike, kao nevešto sklopljeni mozaik koji najčešće ne liči ni na šta…

Mada, ko zna, možda je tako i bolje nego da na nas ne obraćaju pažnju uopšte…

Ovako bar znamo da postojimo…

Da smo tu…

I da smo tamo gde nas nema…

Zadovoljan sam što sam proživio vijek a nisam nikome naškodio. Ono što je meni štete naneseno, davno sam zaboravio, gubitak je lakše podnijeti nego kajanje."Ostrvo

Možda bi u Bosni trebalo opominjati čoveka da se na svakom koraku, u svakoj misli i svakom, najuzvišenijem osećanju čuva mržnje, urodjene, nesvesne, endemične mržnje. Jer toj zaostaloj i ubogoj zemlji, u kojoj žive četiri razne vere, trebalo bi četiri puta više ljubavi, medjusobna razumevanja i snošljivosti nego u drugim zemljama."

(Pismo iz 1920. godine)I.A.

Ne čini drugom štetu i ne daj da se tebi šteta nanosi!

UČINI NEŠTO KORISNO ZA SEBE

1. Menjaj sebe, svoj način razmišljanja i ponašanja.
• Druge ne možeš niti treba da menjaš već samo sebe.

2. Voli, poštuj sebe i druge.

3. Praštaj sebi i drugima radi nas samih.

4. Sve je pozitivno, sreća je tu oko nas uvek prisutna.
• Sami u sebi stvaramo negativne misli i osećanja.

5. Nema prošlosti ni budućnosti, uživaj u sadašnjem trenutku.

6. Zahvali se svakom problemu, iz kog će se uvek izroditi nešto dobro.





OD BOLESTI DO ZDRAVLJA


• Odlućiti da menjaš sebe do izlečenja- zdravlja.

• Ne umire se tad kad mi poželimo već kad trenutak za to dođe.

• Pronaći put da se do smrti ne mučimo već živimo.

• Živeti u sadašnjosti, ne u prošlosti, ni za budućnost.

• Analizirati-pronaći šta je uzrok

• Svaka bolest ima psihičku podlogu, to su misli, a misli su hemija.

• Menjati način razmišljanja. Sve iz prošlosti što nas muči sagledati sa druge strane tj. sa ugla dotičnih i uvideti da su i oni u pravu.

• Opraštati sebi i drugima, zahvaliti im, naše stanje je proizvod naših ubeđenja i misli svesnih i podsvesnih.

• Odbaci miržnju. Nauči da voliš, daješ, pružaš, ne očekujući i ne uslovljavajući druge da ti se to vrati, a vratiće ti se ne materijalno.

• Promeni režim ishrane. Samim tim se menja životna filozofija.

• Svako poseduje boga u sebi, svako svoj krst nosi, a vrhunac svih bogova jeste ljubav.

• Shvati da je ovakav put, faza sazrevanja nas samih ka otvaranju vidika za život sa srećom oko sebe i radosti u sebi.

"Kada se pretvaram da sam jak, niko ne vidi moje skrivene suze osim Allaha. Kada sam tužan i kad mi je potrebno rame za plakanje, niko me ne podržava osim Allaha. Ugoditi ljudima je jako teško, ugoditi Allahu je najlakše. Ljudi me ponekad kažnjavaju za greške koje nisam uradio, Allah zanemaruje i oprašta one koje sam uradio. To je Allah, Najveći, Najmoćniji, Milostivi, Samilosni, i sva slava pripada Njemu."

Tariq Ramadan (official)

Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine. Jata lete u mestu, i mogu se ubrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke. Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, pa vrežama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima Mika Antic

Kako si njezan i krhak
A treba da zivis
Treba da zivis med ljudima a rijeci nemas
Treba da zivis med vucima a zuba nemas
A kako ces tek razlikovati covjeka i vuka
Vuka i covjeka"
Mak Dizdar

A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami."
J.Ducic ( Pesma zeni )

"Jedina stvar koja može pokvariti dan
su ljudi. Ljudi su uvek bili
ograničenje sreće osim jako malog
broja koji su dobri kao samo
proleće."
Ernest Hemingvej

Stane sve u strofu-dve u baladi: pustinja prošlih minuta i ova zrna sad.. I pred treći refren već nismo mladi, ušla je nedavno sama u kafe "Petrograd"."
Dj.B.

Je l' to mene pitas? Da li sam odrastao? Nisam, nisam. Nikada nisam odrastao. Jesam cefine spremio, jesam podigao ruku, da mahnem i odmahnem pokojem covjeku, jesam prezalio, svasta, i sto se prezaliti ne da, ali odrastao - nisam.
Bivalo je u svim vremenima takvih ljudi: dao im Gospodar pa zavazda ostali djeca. Lice staracko, dusa djecija. Divno, predivno. Tesko, pretesko. "
A. Sidran

Budi kao voda. Ona uvek ide pravo i ne osvrce se nazad da vidi ko iz nje pije.
Svoje prepreke probije ili mudro zaobidje.
Nijedan joj kamen dorastao nije..."
Cehov

Hajde, zaljubi se opet, pretvori svu prašinu ovog svijeta u sjajno zlato.''

Rumi

"Kad bi psi naučili da govore, ljudi bi izgubili i poslednjeg 
prijatelja."
(Ruska poslovica)

Dobra violina ima pet žica...Cetiri na čivijama i jednu u srcu onog ko je svira."
Dj.B

Život je kratak,
zato koračaj polako
i nikad se nemoj kajati.
Pamti sve što je lepo,
ali ne živi od uspomena.
Voli, ali ne previše,
već polako i zauvek."

Mika Antić

"Čovječe, sjeti se da si ravan onome pred kim se ponizuješ, i ne ponizuj se! Hodaj uspravno, ne plači pred tuđim vratima, jer iza tih vrata za tebe nema nikoga, pljusni i pljuni, ali se ne ponizuj."
M.Krleža

Noćas sjedim nad sjećanjima. Divim se podloj igri udesa i žalim se pomalo. Ivo Andric

Ponekad ti se čini - stići će neko i daće ti jedva primetan ali jasan i siguran znak da je došao kraj onom što ti je uvek izgledalo da kraja nema, i da počinje ono što ti se uvek činilo da ne može biti. A ako se tada desi da zbunjen i malodušan, kakav si uvek bio, budeš oklevao i pipao oko sebe, tražeći put i izlaz - doći će neko nevidljiv, nečujan, uzeće te pod ruku neosetno i lako, i izvešće te iz te sumračne gužve u kojoj se, otkako znaš za sebe, neprestano gubiš i tražiš.
A može biti da nikad niko neće doći, da se ništa neće desiti, i da je sve ovo samo jedan od onih stalnih, večnih ljudskih snova koji se nikad ne ostvaruju i nikad ne prestaju da nas prate. Ivo Andric

Htio sam da vrištim o onome što sam osjećao, ali sam šutio iz straha da to nitko neće razumjeti." Bukovski

Ako me išta spasilo, bilo je to izbjegavanje gomile." Bukovski

Čovjek mora da ima neko mjesto koje mu je drago zato što je njegovo, i zato što je zaštićeno, svijet je pun zamki kad si bez oslonca."

(Derviš i smrt)

NIšta od nje ne krijem, grize me nešto kad ne kažem, a uzalud je i da krijem. Ona osjeti svaku promjenu u meni, i najmanju. Osjeti i kad slažem, makar sitno. Zato ću joj sve ispričati, iako se osjećam nelagodno.

(Tvrđava)

Kad sam govorio
rekoše da sam nem,
kad sam pisao
rekoše da sam slep,
kad sam ih napustio
rekoše da sam šepav.
I kad me natrag pozvaše
otkriše da sam glup.
Sve su mi osećaje pomešali
i presudili da sam lud.
Sad sam sretan ...''

E.Kocbeck

Moja ćutnja proizilazi iz mog dostojanstva. Imam odgovor na svaku reč.Ali ne odgovaram dok ne vidim da li reč uopšte liči na reč i dok ne pogledam u njenog vlasnika da vidim da li uopšte liči na čoveka."
Rumi

A life without love is a waste. “Should I look for spiritual love, or material, or physical love?”, don’t ask yourself this question. Discrimination leads to discrimination. Love doesn’t need any name, category or definition. Love is a world itself. Either you are in, at the center…either you are out, yearning. 

~ Shams Tabrizi

Takvi smo mi ljudi, jednom mjerom mjerimo riječ kad je upućujemo ljudima oko sebe, a posve drugom kad nas ta ista riječ, vraćena, udari u lice. A stvar bi bila u redu kad bismo, upućujući riječi drugome, imali bar deseti dio one osjetljivosti koju pokazujemo primajući tu istu riječ upućenu nama. Ivo Andric

Zvjezdanog neba i ljudskog lica nikad se čovjek neće moći nagledati. Gledaš i gledaš, i sve je viđeno a neznano, poznato a novo. Lice, to je cvijet na toj biljci koja se zove čovjek. Cvijet koji se kreće, mijenja izraz od smijeha, zanosa, ili zamišljenosti do beslovjesne tuposti ili do nepomičnosti mrtve prirode.

Od kako znam za sebe, čovjekovo lice je za mene najjače osvjetljeni i najprivlačniji djelić koji me okružuje.

Pamtim predjele i gradove, i mogu da ih izazovem u sjecanju kad hoću i zadržim pred sobom koliko hoću, ali ljudska lica, koja sam gledao na javi i u snu, javljaju se sama od sebe i ostaju pod mojim pogledom mučno dugo ili bolno kratko, žive pored mene ili nestaju ćutljivo i trajno, da ih više nikakav napor sjecanja izazvati ne može. Biva da naiđe jedno jedino i lebdi preda mnom dugo i zaklanja cio vidljiv svijet, a biva da navale stotine, hiljade lica, kao bujica, koja prijeti da poplavi i odnese moj svijet.

I dok gradove i predjele gledam kroz svoj doživljaj i kao dio sebe, moj razgovor i obračun sa ljudskim licima nema kraja.

U njima su za mene ucrtani svi putevi svijeta, sve pomisli i sva djela, sve želje i potrebe ljudske, sve mogućnosti čovjekove, sve što ga drži, i sve što ga truje i ubija; sve ono o čemu čovjek mašta, a što rijetko biva ili nikad neće biti, dobija u njima, najposlje, svoj oblik, ime i glas. Ivo Andric

"Bolje ti je da nosiš kamenje sa dobrim i poštenim ljudima,nego li da jedeš halvu sa pokvarenjacima i nepoštenim ljudima!"

Malik b. Dinar

Doživjet ćeš ponekad razočaranje zbog povjerenja položenog u nekoga i to će za tebe imati strašne posljedice. Ali strašnije od toga može biti to da nikad nikome ne vjeruješ. Bez povjerenja, bez vjere, mi smo kao strojevi, nezainteresirani i nesposobni da istinski ulažemo sebe u nešto dostojno života..."

Stalno tražim neko mesto gde ću moći da se sakrijem, skriveno od svih, daleko, neprimetno, gde ću biti samo svoj, do kraja, i gde ću primati samo malobrojne. Možda nikoga.

Stalno tražim neko drago biće koje ću da volim, njene pametne oči koje sve vide, njene nežne ruke koje sve razumeju, i izmiče mi. Zasvetli na momente, u nekome, negde, a onda nestane i pretvori se u nešto što ne želim.

Stalno tražim reči kojima ću da objasnim ljude, i svet oko sebe, i ne uspeva mi. Ljudi su uvek u problemu, kao i svet. Nedostižan, neuhvatljiv, dalek, reči samo prate, ali nikako da stignu, i dostignu.

Stalno tražim sebe, u svemu, svuda, i sve mi je naizgled blisko a, u stvari, daleko, predaleko. Mislim da znam, a ne znam. Mislim da mogu, a ne mogu. Mislim da sam svuda, sa svima, a realno nisam nigde.

Stalno tražim izgovore, pred životom, pred ljudima, počinjem i završavam, dok samo stojim u mestu...

Stalno tražim muziku, lepotu, slobodu, dodire, zagrljaje, život…

Stalno tražim, i jedino ih pronalazim u sebi…

Ponekad mi se čini da osim traženja ne pronalazim ništa.

Samo sebe, u sebi, sa sobom.

A i to je dovoljno…

Ako ne budemo varali sebe, nećemo varati ni druge. Tada ćemo ih voleti. U suprotnom, živećemo čitav život u zabludi o drugima, s našim iluzijama, neprekidno u sukobu sa stvarnošću..."
(Antoni de Melo)

Da mi daju mrežu za hvatanje vremena, skupio bih samo one trenutke provedene sa tobom. Sve drugo ostalo bi po strani, zaboravljeno i čuvano za neki drugi film, a u ovom našem, najvažnijem, bilo bi mesta samo za nas dvoje…

Ti bi igrala sve uloge, i one najbolje, i one najgore, kao što si ih igrala u mom životu, navlačeći uvek nove kostime…

Trajao bi onoliko koliko smo trajali i mi, ne bih izostavio ništa, ni jednu jedinu sliku, ni jedan jedini trenutak. Počeo bi tvojim mahanjem sa terase i spuštanjem niz stepenice, tvojom kosom u velikom kadru, onda tvojim usnama i osmehom, i na kraju odlaskom niz reku, daleko…

Ti lagana i nedostižna, laka kao obećanje, a nedostižna kao život proveden sa tobom…

A ja kao nemirno more kome ne znam ni ime, kao nedosanjani san po kome smo plovili zajedno…

Film bi bio samo nama razumljiv, sastavljen od naših pogleda, dodira i nežnosti. Niko ga ne bi pogledao osim nas dvoje. Prisetio bih se svega, svih naših tajni, milovanja, muzike, one tvoje smešne žute jakne i autobusa broj 83 koji je bio linija koja nas spaja i razdvaja, koji te donosio i odnosio, i na kraju ukrao jednom zauvek…

Prisetio bih se svega, posebno trenutka kada sam te prvi put poželeo, a ti se nasmejala i rekla mi da sam lud. Posebno one noći kada je sve stalo i kada smo disali kao jedno. I sledeće, i sledeće…

Ali da ne nabrajam, znaš već na šta mislim …

Proći će godine, hoće, to je ono čega se najviše plašim. Poverovaćeš nekome, ubedićete u ono što ja nisam uspeo, i pretvorićete u nešto što ti nisi, niti si ikada bila. Dobićeš prsten, kumove, decu, novu familiju i novu tvrđavu koja će nemilosrdno da stoji između nas… 

Proći će mladost, kao što su prošle sve one mladosti pre ove naše…

Proćićemo i mi, ovakvi, ludi i zaigrani, dobićemo neka nova lica, neke nove uloge mnogo teže od ovih današnjih…

A proćićemo i nas dvoje, tada, jedno pored drugog, već strani i daleki, možda poraženi i umoreni, sigurno drugačiji, obećani drugima, verni i neverni, bez onog sjaja i snage da promenimo bilo šta…

Poželeću te i tada, kao što te želim i sada ali to više neće biti ista želja. Ovu današnju ništa ne može da ugasi, ni vreme ni ljudi koji stoje između nas a tadašnju sumnjam da ćeš moći da zapališ tek tako…

I večeras bih da te raznežim, k’o nekad, da privučem uz nas sve one dobre snove, da te mazim i šapućem sve ono što ne sme da se kaže naglas pred drugima…

Fali mi sve naše, priznajem, posebno ona lakoća dok smo zajedno. Fali mi sve tvoje, i ono banalno, najbanalnije, ono čega ni sama nisi svesna a najviše onaj neodoljivi osećaj kada znam da zagrljeni možemo da osvojimo čitav svet.

Najteže mi je da pišem o tebi, bez tebe, kada sam kao brod bez luke i obale koji se trudi da bude svuda a nije nigde. Saplićem se od sopstvenih reči koje mi se otimaju i pokušavaju sve vreme da ti kažu samo jedno…

Koliko te volim… 

Staću ovde sa željom da moj udaljeni glas dođe do tebe. Da ponovo povuče suzu, sećanje ili bar osmeh… Volim kada usnama miluješ moje reči, volim slike koje izazivam u tebi, volim trenutno za oboje i mislim da nije pristojno voleti nekoga toliko…

I na kraju, da mi daju mrežu za hvatanje vremena, sastavio bih sve ono što ima veze sa tobom, sve ono što si bila, sve tvoje zaboravljene sitnice, sve tvoje ulice i sećanja, sve tvoje reči i sva tvoja lutanja koja si mi naglas govorila…

I u svemu tome tražio bih način da dođem do tebe, i bojim se da ga ni tada ne bih našao.

Jer me ne želiš, niti si me ikada želela onako kako žena želi muškarca…

Jer me ne voliš, niti si me ikada volela onako kako sam ja voleo tebe…

Onako do kraja, kao u ovom tekstu…

Onako do kraja, kao u ovom životu…

Još nije svanulo a provincijski autobus je izlazio iz glavne stanice i krenuo ka Beogradu. Išao sam da polažem ispit toga jutra i hteo sam, usput, da obnavljam gradivo.

Sve bi bilo dobro, po planu, da vozač nije, čim smo zamakli iza prve krivine, pustio CD sa našim, mojim i njenim pesmama, i onda je sve otišlo dođavola.

I ispiti, i polaganja, i bezbroj nekih na silu naučenih lekcija, i sve one nedelje provedene u učenju. Sve je počelo da se topi i nestaje pred slikama koje su neizmenično počele da se smenjuju… 

Krenule su suze, sećanja, bujica nekontrolisanih osećanja, krenule su da naviru emocije koje sam dugo skrivao od sebe i sveta. 

Počeo je da pulsira sve jači ritam nedostajanja koji me odneo daleko, ni sam više ne znam gde…

“OSTALA SI UVEK ISTA”, Mišo Kovač

“JESEN U MENI”, Parni valjak

Pitala me jednom, smešeći se, onako kako samo ona to ume, da joj nabrojim desetak omiljenih pesama. Nisam znao šta da joj kažem, samo sam odmahnuo rukom u stilu – kao da je to uopšte bitno…

Vozač je odgovarao, toga jutra, umesto mene, ređajući pesmu za pesmom, uspomenu za uspomenom.

“LOŠE VINO”, Bijelo dugme

“TU NOĆ KAD SI SE UDAVALA”, Prljavo kazalište

Počeo sam da plačem, kao da je sve oko mene u tim momentima počelo da plače. Ljudi, ulice, gradovi, sela, reke, mostovi, planine. Sve je počelo da plače, svi pejzaži i predeli, i da se pretvara u čežnju na njom…

Svet je počeo da se smanjuje, sužava i od svih onih lica koja su me okruživala, pogleda koji su merili svaku moju suzu, gradova koji su mi išli u susret… Ostali smo samo nas dvoje, naša priča i moja potreba za njom koja je svakim danom sve veća.

Shvatio sam koliko je, u stvari, volim. Koliko mi je potrebna, koliko mi je stalo do nje i šta sam sve spreman da uradim za nju. 

Kada kažem sve, mislim na sve…

“NEDOSTAJE MI NAŠA LJUBAV”, Đorđe Balašević

“ČUVAM TE”, Aleksandra Radović

Hteo sam odmah da je pozovem, probudim, ili da otrčim kod nje, odletim, svejedno, samo da joj kažem i pokažem koliko mi je stalo. Da joj nacrtam, objasnim, da je uverim, ubedim, ali uradio sam to toliko puta do sada, i mnogo luđe i blesavije stvari, i nije vredelo.

Neverovatno kako ljubav pronalazi tajne kanale u nama, probija se kroz to, kroz sva ta odbijanja, poniženja, nesporazume, bori poput najskrivenijih izvora i izbija na površinu.

Ne odustaje, ne posustaje, neće i ne želi da se preda…

“KO TE IMA TAJ TE NEMA”, Garavi sokak

“NEKO TE IMA NOĆAS”, Van Gog

Nisam mogao više da izdržim, otišao sam do vozača i pitao ga: “Majstore, ti si baš rešio da nas pobiješ tim pesmama?! - 

Pogledao me setno, probuđen iz nekog svog tužnog filma, i nasmejao se kada je shvatio da bolujemo od iste bolesti. Samo mi je prošaputao – 

“Znači nisam jedini. Znam sve, znam, ćuti… -

Nisi jedini majstore, nisi. Puna je planeta nesretnika kao što smo ti i ja. Jedina je samo ona, i meni, i tebi, i svima, celom svetu…

“SVE SMO MOGLI MI”, Jadranka Stojaković

“POSLEDNJA PESMA O TEBI”, Riblja čorba

Dobio sam od njega na poklon CD sa svim tim pesmama, za uspomenu. Obojica smo voleli na isti način različite devojke. Samo što je on vozio autobus da bi pobegao što dalje a meni ni vasionski brod ne bi pomogao da se odvojim od nje…

Odneću joj CD sledeći put kada se budemo videli. Ionako su sve te pesme za nju napisane i otpevane. Nevažno što su neke od njih nastale i mnogo pre nego što se ona rodila. Sačekale su je da odraste i da bude u njima. 

Sačekaću i ja da odraste, nema problema, samo se bojim da me ne preraste i da se obeća nekom drugom. A već je na polovini tog puta…

Odneću joj CD. Moram. Možda će tada razumeti. Možda će shvatiti koliko je…

…znaš već šta.

Pustite me ljudi. Pustite me!

Pustite me da izgovorim sve one reči koje vi nikada niste mogli, koje vi nikada nećete. Pustite me da osetim slast, da osetim gorčinu, da osetim nešto, bilo šta, samo me pustite. Pustite me samog u noć. Samog u mrak. Samog u ništa. Samo me pustite… 

Znam da mi želite sve najbolje. Znam, ali vaše najbolje je moje najgore. Sve vaše slobode su moji zatvori, vaši počeci moji krajevi i zato prestanite više da mi pričate o životu, proživite vi malo. Prestanite već jednom da mi pričate šta da radim, uradite vi nešto. Neću više da slušam o umetnosti, stvorite je sami, pa mi onda nešto kažite, ali prvo me pustite…

Znam da najviše vređaju oni, koji ne vređaju uopšte. Znam da vam smeta ovo što radim. Znam, ali i meni smeta to što vi ne radite ništa. Da nije poštara, ne biste znali kako se zovete. Da nije televizije, zaboravili biste u kojoj zemlji živite. Da nije interneta, ne biste imali gde, van vaše kuće, da pronađete svoje slike, slike koje ste sami postavili.

Sve vi znate o svemu. Prvaci ste sveta u tome, samo ne znate druge ljude da ostavite na miru. Zašto to radite? Šta da postignete? Umesto prema drugima, za promenu, budite iskreni prema sebi. Tako je najbolje, ali i najteže.

Znam da me volite. Shvatio sam to odavno, ali nemojte da me volite tako. Volite me pesmom. Volite me igrom. Volite me snovima, a ne mržnjom i podsmehom. Lako je ismejati, teško je nasmejati. Lako je odbaciti, teško je razumeti. Lako je nešto ubiti, teško je roditi!

Volite me kao što ja volim vas. Volite me rečima, pažnjom. Volite me ljubavlju ili nemojte da me volite uopšte. Samo me pustite!

* * *

Pusti me i ti oče sad, iako nisi nikad. Pusti me da letim malo. Pusti me da sanjam, da volim. Pusti me da živim svojim životom, tvoj sam ionako živeo do sad, pa znaš i sam da nije išlo. Samo me pusti. Ja nisam kao ti. Ja ne mogu kao ti. Ja neću kao ti!

Ne vređam te. Ne vređam te, majke mi. Nemoj ni ti mene. Samo me pusti da pevam onu zabranjenu pesmu, da plamenom istine obasjam ljude. Pusti me čoveče, šta ti je? Pusti me. Skloni se. Idi. Beži. Zaboravi. Samo me pusti da pobegnem u visine, u oblake, u večnost. Da se oprobam, dokažem, ako treba i da se sakrijem. Pusti me u ime puštenih, u ime svih nas. U ime vremena, u ime istorije, u ime čoveka. Samo me pusti.
Pusti me i ti majko, pusti me sada, ili nemoj nikada. Pusti me da budem slobodan, da budem ptica! Pusti me bar malo. Pusti me na trenutak da odletim tamo gde drugi nisu mogli. Pusti me da raširim krila i oslobodim misao, da glasno progovorim, da zablistam… Da se borim za ljude. Hej, za ljude! Za robove. Za sve nas. Da otmem bičeve, spalim stege. Da pokidam lance. Da potpalim vatre, odavno ugasle. Da pretim i prkosim. Samo me pusti. Samo me pusti da im to kažem glasno. Da im sve to saspem u lice. Samo me pusti, molim te.

Ma pusti me i ti lepa ženo. Ti, koju sam oduvek voleo. Ti, koju ću uvek voleti. Kada jednom odeš, i kada se jednom vratiš, i kada se ne vratiš. Pusti me mila. Pusti me, moj aristokratski cvete. Pusti me moj nedohvatni bršljanu. Tvornice uspomena. Ljubavnice. Knjeginjice. Sestro. 

Hoću da pomirišem neki drugi cvet, udahnem neka nova jutra, da osetim neka druga proleća, čujem drugačije zvuke. Ti si lepa, najlepša, sve što vredi satkano je u tebi, ali ne mogu više draga. Ne mogu. Pusti me, ljubavi. Pusti me u ime ljubavi. Pusti me ako me voliš. Pusti me zbog sebe, zbog mene, zbog nas. Samo me pusti. Pusti me da plačem. Pusti me da vrištim, da se smejem, da ćutim, da se radujem, samo me pusti…

Tamo gde ja idem, drugi beže. Veštica u kostimu lutke zavodi. Nesreća seva iz očiju. Umesto reke krv teče. Pusti me da to promenim i ne zaboravi da te volim.

Pustite me i vi, drugovi moji, znani i neznani. Pustite me da cvetam, da venem, da se dižem i padam. Pustite me da živim! Dozvolite mi da sanjam, da dišem. Omogućite mi to. Pustite me da se vinem u visine, među oblake, među bogove. Vratiću se kod vas. Vratiću se zbog vas, ali prvo me pustite. Prvo moram da odem, da se sklonim i budem sam. Samo jedan trenutak, jednu večnost.

Ako ne sada, kada? Ako ne ovde, gde?

Samo me pustite.

Moram da osetim taj svet. Moram! Da ga obasjam svojim istinama, da ga prebojim svojim bojama, svojim plamenom. Da spasem što se spasiti mora. Spasenjem svoje duše spasiću i vašu. Pa i ako nestanem? Pa šta ako nestanem? Tamo sam i nastao. U mraku. Neću biti ni prvi, ni poslednji koji je pao. Pao za ideju, pao za čoveka.

Gde ćeš bolje uzdizanje od pada i bolju pobedu od poraza, koji se večno slavi?!

* * *

Pobogu ljudi, pustite me više ili će me ovaj nemir ubiti. Pustite me ili ću sagoreti. Pustite me ili ću se ugušiti od tuđih laži. Ne mogu više mirno da spavam. Ne mogu više da ćutim. Gledam gladne i izgubljene. Na sve strane samo porazi. Plač i očaj. Iluzije, zablude. Koješta. Nigde radosti. Nigde smeha. Nigde ljubavi. Samo tuga, jad i nesreća. Samo beda i promašaji. Samo suze. Moje, tvoje, svačije. 

Tamo gde vi hitate ponosno, ja stidljivo bežim. Tamo gde vi dišete punim plućima, ja se gušim. Tamo gde vi plivate, ja se davim. Gde se vi smejete, ja crvenim. Pomoći ćete mi ako mi ne pomažete uopšte. Poguraćete me ako me ne dodirujete. Daćete mi krila ako mi ih ne odsečete.

Sklonite se već jednom. Odlazite. Idite dođavola! Bežite od mene. Zaboravite me. Ne mogu više ovako. Neću više ovako. Samo me pustite ljudi. Osluškujte moje poruke ili se, jednostavno, borite zajedno sa mnom!

Drugačije ne može.

Ženiš se prije tridesete, jer tako treba.
Normalan si.
Imaš dvoje djece.
Diplomu.
Posao.
Račune za struju.
Račune za telefon.
Ljetovanje od deset dana.
Možda 15.
Escape weekend u Beč.
Plus zdravstveno osiguranje.
Plus životno osiguranje.
Penzijsko osiguranje.
Račune za grijanje.
Žuriš kući iz kancelarije.
Danas je nedjelja.
Vodiš ljubav svake druge nedjelje.
Sa ugašenim svetlom.
Mirno.
Misionarski.
Nekada i četvrtkom
kada ti otkaže psihijatar.
Budi normalan.
Petak je dan kada ti tvoja jednostavna žena kuha boraniju.
Odustao si od sna da gajiš pčele.
I od toga da se često smiješ.
Ideš u teretanu, jer tako treba.
Voziš se u koloni.
Nikada ne pretičeš.
Nešto ne umiješ više da voliš.
Želio bi.
Kasnije i to nestaje.
Lažeš da si dobro.
Lažeš da se smiješ.
Lažeš.
Ne smeta ti prašina na omiljenoj ploči.
Na cijelom gramofonu.
Pušiš krišom.
Psuješ vozače.
Psuješ pješake.
Psuješ bicikliste.
Psuješ komšije.
Psuješ ženu.
Psuješ djecu.
Psuješ Boga.
Psuješ život.
Računi, računi, računi.
Imaš previše bora.
Imaš par godina u inostranstvu.
Neka bježanja od sebe stvarnog.
Opiješ se nekada
Nikad sam.
Sa društvom.
Jer tako treba.
Pjevaš, jer kažu da su takvi ljudi radosni.
U avgustu otplaćuješ kredit.
Imaš 20 godina više.
Čekaš lift.
Jezivo si miran kad se pokvari.
Čekaš u redu.
Čekaš u banci.
Čekaš da ti žena ponovo kaže "volim te".
Čekaš da je opet zavoliš.
Čekaš ljeto.
Čekaš da odškoluješ decu.
Čekaš da udaš ćerku.
Čekaš da oženiš sina.
Čekaš da se penzionišeš. 
Čekaš sljedeću godinu.
Čekaš sljedeću godinu.
Čekaš sljedeću godinu.
Čekaš sljedeću godinu.
Čekaš sljedeću godinu.
Čekaš svjetla vremena.
Čekaš bolje sutra
Da budeš srećan.
2.
Izuj se.
Hodaj bos.
Tada smiješ da hodaš i po travi.
Kupaj se dok sviće.
Pričaj o stvarima koje voliš.
Nikada ne obrći palačinke nožem ili rukom, samo bacanjem u vazduh. 
Odlijepićeš je sa plafona, ne brini.
Nauči da razbijaš jaje jednom rukom.
Ljuljaj se u tri ujutru.
Naruči 5 kugli sladoleda. 6.
Nasmij se upozorenju ‚‚samo za djecu‚"
Prođi ispod prskalica u parku!
Stani ispred vrata sa senzorom, pljesni, pa se pravi da su se otvorila na tvoju komandu.
Baci kap, dvije vode na vrelu ringlu i zamisli da si čarobnjak koji baca čini (ako nemaš ‚‚senzor vrata" blizu kuće)
Šetaj pored rijeke.
Gurni prst u rijeku, nećeš ostati bez njega.
Vodi ljubav.
Ujutru.
U podne.
U sumrak.
Uveče.
U dva.
U tri ne možeš, tada ideš da se ljuljaš 
Vodi ljubav stalno.
Svuda.
I ne sa svakim.
Nikako ne sa svakim.
Ako imaš priliku da vodiš ljubav na nekom krovu zgrade, po slikarskom platnu uvaljan u boje, umočene kose u temperu URADI to.
Ako nemaš tu mogućnost, prvo kupi platno, stvori je.
Slikaj - sa njom. Ili njim.
Okačite sliku iznad kamina.
Neka vas svi gosti uvijek pitaju čija je slika.
Zagonetno se smješite.
Držite se za ruke ispod stola.
Pomazi je po stomaku gdje je remek djelo vaše slikarske tehnike.
Ljubi.
Grli.
Golicaj.
Pleši.
Praštaj.
Maštaj.
Putuj.
Ne propusti prvi jorgovan.
Ni posljednje lubenice.
I to da se umažeš jogurtom.
Ili da pričuvaš nečijeg mezimca.
Smij se.
Mnogo se smij.
I ne pokrivaj usta rukama, jer imaš jedan krivi zub, samo neka je zdrav.
Više bole krivi putevi u životu.
Pravi musaku.
Pravi porodični turnir u kartama.
Čitaj cjeli vikend.
Pokisni.
Slušaj muziku rizičnih decibela.
Okreči sobu u žuto.
Pjevaj, ako tako osjećaš.
Plači, ako tako osjećaš.
Kupi šator.
Najveći u radnji.
I opremu za kampovanje.
Slaži slagalice.
Zovi redovno roditelje, jer tako želiš.
Javi se iako je prekasno.
Posoli ako nije slano (osim ako imaš visok pritisak, onda samo prazan slanik tresi iznad jela, vidjećeš da će postati slano samo od sebe)
Mmm... ipak nemoj cipelama na kauč 
NE zaboravljaj prijatelje.
Ne zaboravljaj stvari po ‚‚džepovima", tu su neke važne sitnice. 
Stavi malo više pjene u kupku.
Uuu, i pravi balončiće.
Pričaj "po starinski".
Nemoj baš UVIJEK kakiti o tome da zapravo, kada vidimo dvije duge postoji samo jedna duga, a da je druga njena refleksija i da je to obmana našeg oka i uma. Nekada se samo obmani ( Uh, kako bi mi ovdje, umesto samo legla neka psovka, iako ne treba psovati ) Zato ispravka – Nekada se samo jebeno obmani i uživaj u dvije duge!
Pričaj o stvarima koje voliš.
Pričaj o ljudima koje voliš.
Nije teško naći ljude prema kojima nisi ravnodušan.
Nije teško voljeti.
Pričaj i o stvarima koje te muče. 
Pričaj.
I slušaj.
Budi brižan i samilostan.
Pomoli se onda kada iskreno osjećaš.
Neguj ljubav.
Govori MI, umesto Ja.
NE bježi od sebe.
Ne plaši se.
Lijep si i nasmijan i namršten.
Pa šta ako znaš samo dva akorda na gitari.
Izgradi u sebi, ne oko sebe.
Zasadi hektar kalemljenih trešanja.
I praske, ako tako želiš.
Donesi joj sjeme za nanu i origano sa službenog puta.
Čekaj, pa ti nemaš službeni put.
Postao si ono što želiš.
Onda se odvezi biciklom do pijace i kupi.
Budi kreativan, NIŠTA NIJE GLUPO ako je namjera prava.
Oboji svoj svijet.
Neka sve ide dođavola. Hoću da mi vrat miriše svaki dan na svjež bosiljak iz moje eksperimentalne začinske bašte, kao danas. Hoću ogromnu začinsku gradinu. Da mi djeca mirišu na žalfiju. Hoću veeeliki vinograd i kuhinju. I rukom vezenu posteljinu. Hoću kamin samo da okačim ‚‚onu sliku" iznad njega. Hoću da mi muž kasni sa pecanja, ne sa posla. Hoću da iskomponujem simfoniju srca čiju sam melodiju jednom sanjala (to uz pomoć nekih učenih prijatelja). Braću jagode, ne brige. Čuvaću život, ne mračne tajne. Odabraću mogućnosti, ne ograničenja. Jer želim da budem slobodna, a ne, kako treba. Ne želim skučenost, okove ili uvijek samo broj u Zavodu za socijalno. I neka namrgođena lica – jer tako treba. Da mi mjera za život bude uspjeh/neuspjeh, dobro/zlo, crno/bjelo. Biće šareno, kreativno, šašavo. Pisaću pisma. I pjesme. I knjige. I scenario za film. Neću pisati djeci sastave. Neću odustati od nekih ljudi. Neću NIKADA odustati od nekih ljudi. NEĆU NIKADA ODUSTATI OD LJUDI, jer tako ... Jer tako želim da treba. Bar danas, smisao života je u kreativnosti. U tome da budeš. Jer, sunce kada sija, ne pita te stalno – Je l ti dobro sijam, vidi, vidi, umem ja to i bolje. Ono sija. I ti ga voliš. Svi ga volimo i radujemo mu se. Prava mjera života je u mogućnostima i ograničenjima. Tvoje je da izabereš šta želiš, u kakvu materiju hoćeš da pretvoriš silnu energiju. I jedno i drugo nose posljedice. A priznaćeš, mnogo je bolje snositi posljedice stvari koje si ipak želio da uradiš. Pričati sa sobom i ljudima koji iz tebe izvlače pravog tebe je blagoslov. Ne tebe kakav bi ‚‚morao da budeš" ili misliš da bi trebalo da takvim budeš. Nego onog, izbrušenog nagonskog tebe. Čovjek nije ono što izgradi oko sebe, već što je izgradio U SEBI. Baš to, paradoksa li, će ga cijelog života okruživati, ma gde putovao, ma šta radio, ma kakvim se trudio da vještački postane. Tako ja mislim. Tako se njeguje ljubav. Tako ona preplavljuje. Kada si svoj. Možda samo danas. Možda svakog dana. Ne naglo, ne nesvjesno, već kada primjetiš da se pomalo plašiš svoje nedostojnosti i nedoraslosti i nezrelosti. Tada je ona tu. Tada budite svoji. Šaolin ljudi. A kako to, pitam i sebe, kada sam samo juče morala dva puta u banku zbog nečega u vezi sa tekućim računom ? A ne znam baš (ljudi, meni uvek ide dobro sa riječima, sa životom sam još na vi), ali – u ponedeljak gasim tekući račun. I idem na pazar da kupim nove saksije za origano. Retro biciklom sa korpicom, razumije se. Možda tako, za početak.

Kad bolje posmatramo svet oko sebe, mi vidimo da su ljudi, kao i životinje, manje-više stalno nemirni; i dok spavaju krv u njima radi; kad su budni, oči ih vode na puteve i na bespuća, a zakoni ih slabo i nesigurno vezuju i obuzdavaju.
Povest ljudskog roda, to je neprestana igra tih otimanja i obuzdavanja. To je ono što sačinjava ovaj čudni i protivrečni ali još podnošljivi svet koji mi nazivamo svojim. Ivo Andric

,Tišino, ti si najlepše od svega što sam čuo."
Boris Pasternak

Zadivljujuće je kakvom se brzinom bedna sadašnjost pretvara u dobra stara vremena."
Gustav Knut

Kad izgubite dodir s unutarnjom tišinom,
izgubili ste i dodir sa sobom. Kad izgubite
dodir sa sobom, izgubili ste sebe u svijetu...''
Ekart Tol

Traži sebe, kroz sebe. Ne dozvoli drugima da upravljaju tvojim putem. To je tvoj put i samo tvoj – Drugi mogu ići s tobom, ali niko ne može ići umesto tebe.

Čovek napreduje kao stablo: ljudi ga okružuju dok je pokriveno plodovima, ali čim plodovi otpadnu, ljudi se razilaze u potrazi za boljim stablom."

(arapska izreka)

Moj život je kao voz. Sastavljen je od nekoliko vagona. Svaki sa potpuno različitim sadržajem, ali svi zajedno čine kompoziciju mog života. Tu su padovi i usponi, sreća i tuga, ljubav i gubitak, zablude i osvešćivanje... Sad sam na kraju onog poslednjeg vagona. Osećam da je i stanica blizu..."

Mira Stupica

Ne postoje četiri strane sveta, nego samo jedna, a ta nema imena.
Ne zna se i ne pita se više šta je dole a šta gore, šta iza a šta ispred.
Živ sam, ali u svetu poremećenih odnosa i dimenzija, bez mere i videla. Ivo Andric

I ja sam se često gubio u nerazumljivim harmonijama svoje sopstvene tuge. Ivo Andric

"Uspjeće samo onaj ko je očisti (dušu)."

Kur 'an : Aš – Šams

Ko me posavjetuje u tajnosti on me posavjetovao, a ko me posavjetuje na javnosti pa on me osramotio."

imam Šafija

Kada smo jaki ne treba nam niko, dovoljni smo sami sebe. Samouvereno jurimo svojom stazom, sebično ispisujemo svoj put, i ne osvrćemo se za sobom. Ponašamo se kao da nas nikada ništa nije bolelo, kao da nikada neće. Sve nesreće su nam daleke, sve patnje, svi porazi.

Imamo stav o svemu, ali nas realno malo šta dotiče što se ne uliva u naš izvor. Smejemo se na sav glas, i nije nam jasno kako neko u ovom svetu uopšte može da pati? Zašto? Kada je život prelep. Zbog čega? Kada sve ima smisla.

Ali kada smo slabi, kada je sve naše dovedeno u pitanje, kada strah zaplovi našim telom, kada naša mala barka bude uzdrmana, onda slavimo svačiji zagrljaj, slavimo svačiju ruku kao božiju.

I prema psu se odnosimo kao prema čoveku, samo zato što nas ne napušta, samo zato što je tu kada je najteže.

Odjednom su nam sve patnje sveta bliske, svi nemiri, čak su nam, u nesreći, i totalni neznanci braća.

Sve razumemo, sve nam je blisko.

Ništa čoveka ne može da približi ljudima kao patnja, i što se čovek više trudi da razume vlastite patnje, a toliko ih je, sve je bliži ljudima, i stvarnom životu. Kada čovek duboko zakorači u svoje probleme, u sve ono što ga je zadesilo, pronaćiće odgovor za svačiju suzu, za svačiji nemir, za svačiji defekt.

Ni obrazovanje, ni kultivisanost duha, ni talenat, ništa, ništa, ništa, ne može da proširi čoveka kao patnja, kao neprespavane noći zagledane u vlastitu tragičnost, i nemoć da se izađe iz tog začaranog kruga…
Kada se svet gleda kroz tu prizmu sve dobija drugi oblik, sve dobija svoje opravdanje i shvata se besmislenost svih mogućih osuda.

Treba posebno poštovati ljude sa velikim patnjama, one koji su spremni da se neprekidno nose sa životom, i da se ne prepuste kolotečini koja svaku nadu obezvredi i svede je na ništa.

Treba ih duboko poštovati, i učiti od njih, nevažno da li su pobedili (šta je uopšte pobeda), već zato što su imali iskustva koja većina nije u stanju ni da zamisli.

I na kraju, nije pobednik onaj koji stoji na pobedničkom postolju, i gleda svet sa visine, pobednik je onaj ko je u stanju da razume čoveka, posebnog onog koji pati, onog kome je potrebno ohrabrenje i topla ljudska reč.

Takve ljude treba da negujemo i slavimo, oni su heroji.

Oni koji imaju srce i dušu za svakoga, a ne omalovažavanja i izgovore.

,Srećna sam što živim u svetu u kom postoji oktobar.” 
(L. M. Montgomery)

(...) A minut čiste radosti ostaje u nama zauvek, kao sjaj koji ništa ne može zamračiti.Ivo andric

Kad se nečega bojiš, dođi u doticaj s tim. Jer, doista, izbjegavanje toga je veća nesreća od onoga čega se bojiš.”

Hazreti Alija, r.a.

Grad, daleko na Severu.
Nigde ovakva studena, netražena samoća nije dobra ni prijatna, ali biti sam u tom gradu, u nedelju posle podne nekog zimskog dana teška je stvar zaista.

Izgleda da je sve tu tako stvoreno i uređeno, i ljudi i priroda, nebo, brda, ulice i kuće, da se putnik čovek nekako oseća više strancem nego u drugim mestima. I pas koji prolazi pored tebe kazuje ti nečim da nema i ne želi da ima ničeg zajedničkog s tobom, jer si došljak i neznanac. I nigde kao ovde ne može tako odbojno da ćuti drvo kraj puta ili kamen u zidu pored kojeg prolaziš. Ivo Andric

Za svoj cilj ja sam spreman da umrem, ali ni za kakav cilj, moj prijatelju, nisam spreman da ubijem.''
Mahatma Gandi

Jedan od najčudesnijih darova koje čovjek ima jest njegova odgovornost. Odgovornost je posljedica naše slobode i poziv da nikoga ne krivite za svoj neuspjeh, već da sve konce preuzimate sami. Količina odgovornosti proprocionalna je količini uspjeha kojega postižete.

Ovo je jedna od onih noći gde nema ničega. Zamislite kad bi uvek bilo ovako. Izbrisano. Apatično. Bez svetla. Bez igre. Čak i bez ikakvog gađenja.
U takvoj situaciji nemaš čak ni dovoljno mozga da izvršiš samoubistvo. Ne setiš se.

(dnevnik 1991 - 1993) Bukovski

"Lijepa osobina čovjeka je da se kloni onoga što ga se ne tiče." 

,Čovjek koji želi napustiti grad u kojem živi nije sretan!" 
M.Kundera

“Duša je vrijedna stvar i ne otvara se kao knjiga…..Teško da ćeš bilo što dobro u životu postići oslanjajući se samo na druge. Puno odricanja, puno žrtve i puno kompromisa treba da bi se izgradila sreća i blagostanje! !”

Najbolja stvar koju čovjek može da nauči u životu jeste da postoje trenuci kada ne treba postavljati pitanja. Ćutiš i pamtiš.
D.Albahari

Čeznem da ti kažem najdublje reči 
koje ti imam reći;
ali se ne usuđujem, 
strahujući da bi mi se mogla nasmejati.

Zato se smejem sam sebi i 
odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj, 
strahujući da bi to mogla ti učiniti."
Tagore

A neki dan sam, posle toliko godina, prvi put pomislio da bi, možda, moj život bio ne samo lakši i prirodniji nego i mirniji, praviji i dosledniji da se nisam od mladićkih godina predao književnosti. Možda. Ali to se ne bi moglo nikad sigurno utvrditi.

Na stranu što ne vredi ispitivati šta bi bilo da je bilo nešto što nije bilo. Ivo Andric

Celog života bežimo, menjamo gradove u kojima živimo, menjamo države, prijatelje, neprijatelje.
Menjamo ljubavi, menjamo zanimanja, stilove oblačenja, poglede na svet…
Celog života bežimo, i nikako da pobegnemo od sebe.
Celog života menjamo, i nikako da promenimo ono što je u nama.
To je ono prokletstvo koje nas čeka svakoga jutra kada otvorimo oči.
To je onaj stid sa kojim se budimo i uspavljujemo.
To je onaj steznik oko vrata koji nam ne da da poletimo.
To nas progoni, prokleto To, odvratno To, jadno To.
Užasavajuće To koje nema ni imena, ni početka, ni kraja, samo nas razara…
Seče po sredini, gazi, melje, i razbija u paramparčad.
Ono što sakupimo, ono što ostane, to je naš život.
Ali mi ne želimo takav život? Hoćemo više?
Tražili smo odgovore u ljudima, nismo ih našli…
Tražili smo odgovore u knjigama, nema ih…
Tražili smo odgovore u nama, ne postoje…
Kao da smo rođeni sa svojom nesrećom.
Invalidi bez invaliditeta.
Slepci sa oba zdrava oka.
Krvarimo, a ni ne znamo gde se tačno nalazi naša rana.
Bolujemo, a ni ne znamo kako se zove naša bolest.
Kako rasplesti tu mrežu, i zakoračiti stazom spokoja?
Odakle početi, gde preseći, a ostati u životu?

Teški putevi najčešće vode do najljepših odredišta"

Ušunjam se u tvoj jastuk
kao tišina perja,
kao tršave šiške večeri
mirisave od lišća,
od mesečine na peščanim obalama,
od uvele svežine oktobra,
- baš tako se ušunjam
i slušam,
slušam šta sanjaš.''
M.Antić

"Verujem da ljudi mogu da osete šta je laž, a šta istina, bez nekog obrazloženja rečima. Neke stvari mogu mnogo jednostavnije i mnogo bolje da se osete, nego da se objasne. Ali to ljudi ne znaju, oni veruju u reči, to je problem. Treba više verovati svom srcu, nego rečima." - Milan Mladenović

Život je ovde postao nemoguć. Strašno je samo što se ljudi ne bune zbog toga. Svako se plaši da ne izgubi neki osnovni minimum koji mu je ipak zagarantovan do sada bio, a sada i taj minimum prestaje da postoji. Vrlo sam razočaran u ljude koji su dozvolili da ih sahrane i moralno, i ljudski, dozvolili su da ih prijatelji izdaju, da oni izdaju svoje prijatelje i braću i sve živo, i da se sve to završi u jednoj opštoj kaljuzi.... Strašno je sve zajedno: koliko su ljudi neangažovani·i koliko je taj osnovni minimum važniji od ljudskog dostojanstva koje je sve dublje u blatu... Poniženi i uvređeni, bukvalno tako." - Milan Mladenovic

Sve što mi ostaje to je moje srce,
veliko kao nebo
i duboko kao more.''
Ž.K.

Kao što je srce jedno, dovoljno je samo za jednu.Bila blizu ili daleko.''
( Ibn Kajjim )

Rani mraz, moj prijatelju. Padne tako po mladim voćkama. Po tek niklom žitu. Po čokotu. Nežno, kao čipkani veo. U snu. Da i ne primetiš. I odredi im sudbinu. Da cvetaju, a ne rode. Uvenu. Ili da ponesu kao nikad, ako mu se odupru. Nekom pelen, nekom struk bosiljka, nekog kazni, nekog blagosilja, kažu stari paori...''
Đ.Balašević

Pre spavanja. Naše glavne muke, to su sva ta pitanja koja nas budne muče i sprečavaju da mislimo o drugim, za nas važnijim stvarima, a kad ipak uspemo da zaspimo, brzo nas bude iz tog sna. E, sad zamislite da su sva ta pitanja — odavno rešena. Da, rešena, i to na čudesan način rešena, još pre nego što su i postavljena, samo što mi ljudi kratka vida i skučena duha ne primećujemo to, nego se nepotrebno mučimo njima i danas. Prišapnite to sebi pre spavanja i videćete da se i na tom jastuku od varke može zaspati stvarnim snom, prebroditi u tom snu noć, i doživeti svetlost dana i radost buđenja.

Ivo Andric

Ja sam htio da napišem roman o ljubavi, roman o tragediji čovjeka koji je toliko indoktriniran da dogma kojoj služi postane suština njegova života: promašio je ljubav, promašiće i život. Njegova tragedija počinje onog trenutka kad izgubi voljenu ženu, kad se ne bori za nju, kad je olako prepusti drugome iako je ona spremna na bjekstvo s njim.
Nurudin čini pogrešan izbor i polazi krivim putem, tražeći sigurnost u tvrdom sistemu Dogme, misleći da će se tako zakloniti od surovih udaraca života. Ali udarci života nikog ne zaobilaze. Njega će snaći s najneočekivanije strane, gdje je najnezaštićeniji i najosjetljiviji...
- Sjećanje na veliku ljubav, pred samu smrt; zbog nje izgubljene postao je tvrđi i neosjetljiviji. Demoralizovan surovošću, ranama, krvlju, nesigurnošću ovoga svijeta. Traži sigurnost u miru i tišini derviške tekije, zaklonjen stabilnošću derviškog reda i njegovim »vječnim« odredbama ideologije. Nije računao da ga Život uvijek može iznenaditi, a nesreću je dočekao nespreman, nezaštićen ljubavlju.
- Za Nurudina je njegova smrt kraj svijeta. Ljudski glas što se javio u tami noći - to je zakašnjela nježnost što se javila u njemu. »Javila se zakašnjela nježnost. Potapa ga strah, jer je zbog takvog života i smrt besmislena kao i život.«
Bez ljubavi, svako je uvijek na gubitku.

(Sjećanja)

JEDAN NOVEMBAR

Studen. Duboka noć.
Zdaleka prozori kuća svetle.
Svetlost se stazama toči
Ko mnogo tihih sreća
Vezenih na platnu noći.

Vidim kako je dobro
Imati noćas svoj kut,
Sporo i bez svrhe idem,
Gola mi stabla beleže put.
O dobri ljudi, gorko je meni
Kad blješte oči vaših sreća
Na moje mrtvo polje,
Pa ipak sumnjam i ne znam ni noćas
Ni šta je dobro, ni šta je bolje.

Sam svojim dahom grejem smrzle ruke
I slušam kako vreme neumorno
Okreće točak, večno i sumorno,
Svetlost i tamu hiteć da sjedini,
I pređe pokrov, velik i jedini,
Za moju sumnju i za vašu veru,
Za vašu sreću, kao i za moj bol. Ivo Andric

Čovječe, ne možeš promijeniti rok određenja, niti možeš izgubiti svoju nafaku, a ni uzeti nafaku drugome! Čemu onda mučno naprezanje i ubijanje duše?!"

Hasan el Basri

"Da li smo primjetili...
- Slijep čovjek, a tako je snalažljiv!
- Gluh čovjek, a tako je brižan!
- Puniji čovjek, a tako je pametan!
- Neprivlačan izgledom čovjek, a tako je fin!
- Ne tako pametan čovjek, a tako je lijep izgledom!
- Zar ne vidimo? Svako je od nas lijep na svoj način. Allah nam može oduzeti nešto, ali će nam nadomjestiti to nečim drugim.
- Allah je stvorio svakoga čovjeka lijepim, samo on treba otkriti tu svoju ljepotu.

·         "Savjeti za ljepotu:

Za atraktivne usne, govorite ljubazno.

Za divne oči, pronađite (vidite) ono što je dobro u ljudima.

Za dobru liniju, dijelite hranu sa gladnim.

Za lijepu kosu ,dozvolite djeci da provlače svoje prste jednom dnevno kroz nju.

Za dobro držanje, hodajte sa znanjem da nikada niste sami.

Ljudi čak više nego stvari, trebaju obnavljanje, oživljavanje, potvrđivanje, prosuđivanje; nikada ne odbacuj nikoga.

Zapamtite ukoliko vam ikada treba pomoć, naći ćete je na krajevima svake od vaših ruku. Kada odrastete, otkrit ćete da imate dvije ruke: jednu da pomognete sebi,a drugu da pomognete drugima.

Ljepota žene nije u odjeći koju nosi, njenoj figuri ili frizuri. Ljepota žene se ogleda u njenim očima, jer su ona vrata njenog srca, mjesto gdje ljubav počiva.

Ljepota žene nije u njenoj vanjštini, nego se prava ljepota žene očituje u njenoj duši. To je pažnja koju ona nesebično pruža, ljubav koju ona pokazuje.

Ljepota žene se povećava kako godine prolaze."

Audrey Hepburn

Iza svake lijepe stvari stoji neka vrsta patnje." Bob Dylan

·         "Lelujam kroz svjetlost i tamu." Bukovski

• Dođi,

bit ćemo dva slapa

i samo jedna zlatna duga." Džemaludin Latić

·         "Kad je ljudima dosadno, dosadno im je ponajprije stoga što su dosadni sebi samima." Eric Hoffer

O moralu znam samo toliko da je moralno ono poslije čega se dobro osjećate, a nemoralno ono poslije čega se osjećate loše." Ernest Hemingway

·         Niko nikad nije nekoga pokušao povrijediti, a da zauzvrat i sam nije bio povrijeđen, ovako ili onako, prije ili poslije." William George Jordan

Sve se čovjeku može uzeti, osim posljednje od ljudskih sloboda - pravo na izbor stava u bilo kakvim danim okolnostima, pravo na izbor vlastitog puta." Viktor Emil Frankl

Velika većina ljudi ne osjeća odgovornost za svoje postupke." Virginia Woolf

Samoća boli, ali ne toliko kao lažna druželjubivost." Theodor Fontane

·         "Najveći posao čovjeka sastoji se u tome da zna šta sve mora da uradi da bi bio čovjek." Samuel Beckett

• "Kraj rata uvijek ne donosi mir. Kraj rata jednostavno zaustavi rat, i zaustavi daljnja ubijanja i rušenja. Svaka ratna priča ostavlja svoj trag i gotovo uvijek utiče na događaje u budućnosti onih ljudi koji su preživjeli rat." (iz knjige "Bosanski dug put do mira")Sara Terry

·         ”Prije nego što otvorite usta, uključite mozak. “ Patrick Ellis 

Najvažnija stvar na svijetu nije gdje smo, već u kojem smijeru idemo." Oliver Wendell Holmes

 

·         "Kad čovjek upre prstom u nekoga, trebao bi biti svjestan da ostala četiri prsta pokazuju njega samoga." Louis Nizer 

Svijet je plastično mjesto bez imalo duše i morala gdje je istinski osjećaj postao prava rijetkost." Kurt Cobain

Ja sam ja i neću da potčinim svoj ukus jednodušnom sudu čovječanstva. Ako ne volim neku stvar, ne volim je, to je sve; ne vidim nikakav razlog da se pretvaram da volim nešto samo zato što većina voli ili se pretvara da voli." John Griffith London

"Stvar nije u tome šta govorite, već kako govorite." John Griffith London

Postoje dvije vrste svijeta. Jedan je moj, a drugi podjelite međusobno." Jim Morrison

·         "Karakter se ne može razviti kroz lakoću i mir. Jedino kroz iskušenja i patnju se duša može ojačati, vizija pojasniti, ambicija inspirirati i uspjeh postići." Helen Keller

 "Budućnost ljubavi jest istinska ljubav - veličanstvena, divna ljubav koja ne nanosi bol, već radost; ljubav koja nije mala, već golema; ljubav koja je više od osobne te postaje duhovna. To je odredište našega putovanja - to je naš istinski cilj."  Daphne Rose Kingma

Te večeri zaljubio sam se u jedan glas. Samo u glas. Ništa više nisam želio čuti." Michaela Ondaatjea

• "Dogode se stvari koje su poput pitanja. Prođe minuta, ili godine, a onda život odgovori." Alessandro Baricco
• Jer upravo te na taj način život nasamari. Obuzme te dok ti je duša još usnula i posije u nju neku sliku, miris ili zvuk kojih se više ne možeš riješiti. I upravo to je sreća. Shvatiš to poslije, kada je već kasno. I već si, zauvijek, izgnanik na tisuće kilometara od te slike, misli, zvuka. Prepušten sudbini." Alessandro Baricco

• Istina je da toliko stvari vidimo i čujemo i dotaknemo...to je kao da u sebi nosimo starog pripovjedača koji nam cijelo vrijeme pripovijeda beskrajnu priču ispunjenu tisućama detalja. On pripovijeda, nikada ne staje, i to je život." Alessandro Baricco

• To je čarolija stakla... zaštititi, a ne zarobiti... stajati na nekom mjestu i moći gledati svuda, imati krov, a vidjeti nebo.. osjećati se unutra i vani, istodobno... lukavstvo, ništa drugo nego lukavstvo... ako nešto želite, a toga se bojite, dovoljno je između staviti staklo... između vas i te stvari... moći ćete joj prići, a ipak ćete ostati na sigurnom... nema ničeg drugog... ja stavljam komadiće svijeta pod staklo, jer je to način da se spasim... unutra se sklanjaju želje... sklanjaju od straha... čudesna je to prozirna jazbina... razumijete li vi sve to?" Alessandro Baricco

• Svatko ima svijet kakav zaslužuje. Ja sam možda shvatio da je moj ovaj ovdje. U njemu je čudno to što je normalan. Nikada takvo što nisam vidio u Quinnipaku. No možda se baš stoga u njemu osjećam dobro. U Quinnipaku je pred očima beskraj, Ovdje, kada baš gledaš u daljinu, pred sobom imaš oči svojega sina. I to je drukčije. Ne znam kako da ti to pojasnim, no ovdje se živi u zaklonu. I ne treba to prezirati. Lijepo je. Uostalom, tko kaže da moramo živjeti izloženi, uvijek nagnuti na rubu stvari, u potrazi za nemogućim, uhodeći sve izlaze iz zbilje? Je li baš nužno biti poseban?" Alessandro Baricco

• "Pravo je čudo kako već godinama njena sudbina zadržava dah. No jednog će dana ponovno početi disati. I otići će." Alessandro Baricco
• Njegovi dani klize poput riječi kakve drevne liturgije. Mašta ih razbarušuje, a u red ih dovodi vjerni šestar svakodnevice. Nepomično leže jedni na drugima, na samom rubu sjećanja i snova." Alessandro Baricco

• Ovo nije roman. Nije niti pripovijetka. To je priča. Započinje s čovjekom koji obilazi svijet, a završava smirujućim jezerom za vjetrovita dana. Čovjek se zove Hervé Joncour. Ime jezera nije poznato. Moglo bi se reći da je to ljubavna priča. No, da je samo to, ne bi bila ni vrijedna pripovijedanja. Postoje tu i želje, i boli, za koje savršeno znaš što su, ali nemaš pravih riječi da ih iskažeš. A opet, nije ljubav. (Drevni je to običaj. Kada ti ponestane riječi da nešto imenuješ iskažeš, koristiš priče. I djeluje. Već stoljećima.) Svaka priča ima svoju muziku. Ova posjeduje bijelu muziku. Važno je to napomenuti, jer bijela je muzika čudna vrst muzike što ponekad zbunjuje: svira se polako, pleše se sporo. Kada se dobro svira, to je kao da čuješ zvuk tišine, a one koji je božanski plešu, promatraš li ih, doimaju se nepomičnima. Ta bijela muzika, to je nešto prokleto teško. Nemam više bogzna što za dodati. Možda tek pojasniti da se priča odvija u devetnaestom stoljeću: samo zato da niko ne bi očekivao avione i psihoanalitičare. Nema ih. Možda drugi put." (Svila) Alessandro Baricco

• Vidjeti kako jedan čovjek sudi drugome - za mene je to tako smiješan prizor da bih mogao pući od smijeha, kad ne bih osjećaosažaljenje." Gustave Flaubert

.tišina je carstvo izgubljenih ljudskih glasova. Tišina je zapravo jedini način da se istinski razgovara s ljudima. Tako se traže i nalaze izgubljeni ljudski glasovi, kao umorni konji u nekoj pustopoljini, koji se udruže da bi putovali zajedno. "Irfan Horozović