Znate ono, svima nam se dogodi da
jednog dana, sasvim obicnog dana, uhvatimo neki momenat u kojem vjerujemo da
najnormalnije koracamo ovim svetom, glave ispunjene novinskim vestima, bukom
automobila i zalopojnim recima dok nam se po dzepovima motaju iskoriscene
bioskopske karte i troskice duvana, a u kojem smo zapravo vec odavno otisli
negde drugde, u kojem zapravo uopste nismo tu gde su nas dovele noge. Ja sam se
vec odavno izgubio i otisao, iza stakala od leda, ja sam se u toj beloj
svetlosti rastopio i nestao. A da bih se mogao vratiti na koje god tlo, u koji
god svet, potrebno mi je da zagrlim jednu devojku, tu devojku, da je zagrlim i
zadobijem njenu ljubav. Kako li je samo to moje srce koje nikako da stane,
odmah naucilo tu veliku filozofiju! Bio sam zaljubljen, Trebalo je da se
prepustim nesamerljivoj metrici svoga srca.
Ja sam bio taj koji je uzbudzen hitao u novi zivot osluskujuci kako mu odlucni koraci odjekuju u tisini.
Na jednom kraju tog neplodnog i bezgranicnog vrta bio je asfalt prekriven srcom, na drugom, oku nevidljivom kraju, lezala je zemlja bez povratka. Vjerujuci da je to mesto ona tiha zemlja sto mi je u masti vec nedeljama treperila vrelinom raja, neustrasivo podzoh ka brasunastoj tami. Kao da hodam u snu, ali budan;kao da hodam, ali ne doticuci nogama jalovu zemlju. Mozda zato sto nisam imao noge, a mozda zato sto vise nisam mogao da se secam, jer sam tu bio sam samcat. Samo to mesto i ja sam;moje obamrlo telo i svest:do vrha ispunjen, samo sobom.
Na jednom
mestu usred rajske tame, sedoh pokraj jedne stene i opruzih se na zemlju. U
visinama svega nekoliko zvezda, pored mene prirodni kamen. Zudno ga dotakoh,
osecajuci neverovatan ukus njegovog istinskog dodira. Bio jednom jedan stvarni
svet u kojem su svi dodiri bili dodiri, mirisi su bili mirisi, a zvuci su bili
zvuci. Zvezdo, moze li biti da se deo tih vremena preneo u ovaj? U tom mraku
sam gledao svoj zivot. Procitao sam jednu knjigu, pronasao tebe. Ako je ovo
umiranje, ponovo sam rodjen. Jer ja sam sada, ovde, u ovom svetu, neko sasvim
nov, bez uspomena i bez proslosti.Slusam zov tisine kojoj slicnu nikada nisam
doziveo i pitam: zasto autobusi, noci, gradovi ? Zbog cega svi ti putevi,
mostovi, lica ? Zbog cega usamljenost koja nocu iskrsava poput sokola, zbog
cega reci koje ostaju na povrsini, zbog cega to vreme bez povratka ? Slusam
pucketanje zemlje i kucanje mog sata. Jer, vreme je , rece mi knjiga,
trodimenzionalna tisina. Razmisljao sam kako je, dakle, trebalo da umrem,
potpuno nemocan da shvatim tri dimenzije, nesposoban da pojmim zivot, svet i
knjigu, ne mogavsi da te jos jedanput vidim.
Nema komentara:
Objavi komentar