Milan Mladenović

 Biću iskren- nisam siguran da čak imamo i svoju sadašnjost. Izvesno je da stihijski idem kroz život, pa gde se zaustavim. Jedno je sigurno- nikad ne znam u kom ću smeru krenuti. Dozvoljavam da me emocije povuku, da me prosto uguraju u neke stvari o kojima ranije nisam razmišljao. Ponoviću svoju staru tezu: Sve moje pesme doživljene su više puta i odživljene. Znači, u njima nema ama baš nikakvog foliranja. One su, pre svega, odraz mojih emocija. Rokenrol je moj način života. Moje pesme, to sam ja. One su odraz mojih životnih shvatanja i stremljenja. Motive za njih nalazim u realnim životnim surovostima, a tek ponekad dozvolim imaginarnim snovima da prošetaju kroz neki stih. I to učinim tako da se imaginacija samo nazire, kao kroz maglu… Ja ne mogu da pevam o vanzemaljskoj ljubavi ako me bukvalno guše i razdiru ovozemaljski jadi. Evidentni su, što pritiska i ostale mlade, nedostatak slobodnog mišljenja, materijalna nemoć i sve što ide uz to. Danas, mladom čoveku nije dozvoljeno da radi, jer nema slobodnih mesta, zapravo sva ta potencijalna mesta popunjena su nekim starim, dosadnim, olinjalim tipovima, koji ništa ne preduzimaju da se izvučemo iz blata u koje smo se zaglibili. To opet znači da je mladima, željnim znanja i progresa, sve uskraćeno. A najviše životne radosti! U ovom trenutku, mi mladi nemamo budućnosti… Stojimo na rubu neke razjapljene provalije, koja sa nestrpljenjem čeka da nas proguta. A iznad nas, razbuktala se vulkanska lava koja počinje da curi, rasteže se po nama- narodu. Šta bi mi sad mogli da uradimo? Ne znam ni sam, čini mi se da smo stisnuti- ne možemo ni korak nazad, ali ni korak napred… Mladima su vezane ruke- moraju da se prilagođavaju i iznad svega trpe život… Ako je sve ovako kako sam rekao – a jeste – onda ja tu nikad neću moći da vidim ni jedan zračak slobode. Nama jedino ostaje da se pokrijemo nekim neprobojnim oklopima i protrčimo kroz životni špalir u kome nas, sa svih strana, nemilice udaraju i lupaju! A mi trčimo i grabimo napred, da bismo došli do kraja životne staze. Tada smo beskorisni i sebi i društvu. To je kraj… Prilagođavanje društvu može da bude pozitivna osobina, ali to je samo danak životu. Ukoliko se prilagođavaš nečemu što ne želiš, onda suzbijaš svoju ličnost. U tom smislu, ta prilagodljivost postaje, pre svega, morbidna i negativna. Šta na kraju biva- od mladog i perspektivnog čoveka stvara se krajnje beskorisni tip… Borite se za svoju ličnu slobodu, ne dozvolite da vas neki lažni srebrnjaci i krivo opravdane norme uguše…

Borite se za svoj život!

Orhan Pamuk Novi zivot

Znate ono, svima nam se dogodi da jednog dana, sasvim obicnog dana, uhvatimo neki momenat u kojem vjerujemo da najnormalnije koracamo ovim svetom, glave ispunjene novinskim vestima, bukom automobila i zalopojnim recima dok nam se po dzepovima motaju iskoriscene bioskopske karte i troskice duvana, a u kojem smo zapravo vec odavno otisli negde drugde, u kojem zapravo uopste nismo tu gde su nas dovele noge. Ja sam se vec odavno izgubio i otisao, iza stakala od leda, ja sam se u toj beloj svetlosti rastopio i nestao. A da bih se mogao vratiti na koje god tlo, u koji god svet, potrebno mi je da zagrlim jednu devojku, tu devojku, da je zagrlim i zadobijem njenu ljubav. Kako li je samo to moje srce koje nikako da stane, odmah naucilo tu veliku filozofiju! Bio sam zaljubljen, Trebalo je da se prepustim nesamerljivoj metrici svoga srca.

Ja sam bio taj koji je uzbudzen hitao u novi zivot osluskujuci kako mu odlucni koraci odjekuju u tisini.

Na jednom kraju tog neplodnog i bezgranicnog vrta bio je asfalt prekriven srcom, na drugom, oku nevidljivom kraju, lezala je zemlja bez povratka. Vjerujuci da je to mesto ona tiha zemlja sto mi je u masti vec nedeljama treperila vrelinom raja, neustrasivo podzoh ka brasunastoj tami. Kao da hodam u snu, ali budan;kao da hodam, ali ne doticuci nogama jalovu zemlju. Mozda zato sto nisam imao noge, a mozda zato sto  vise nisam mogao da se secam, jer sam tu bio sam samcat. Samo to mesto i ja sam;moje obamrlo telo i svest:do vrha ispunjen, samo sobom.

Na jednom mestu usred rajske tame, sedoh pokraj jedne stene i opruzih se na zemlju. U visinama svega nekoliko zvezda, pored mene prirodni kamen. Zudno ga dotakoh, osecajuci neverovatan ukus njegovog istinskog dodira. Bio jednom jedan stvarni svet u kojem su svi dodiri bili dodiri, mirisi su bili mirisi, a zvuci su bili zvuci. Zvezdo, moze li biti da se deo tih vremena preneo u ovaj? U tom mraku sam gledao svoj zivot. Procitao sam jednu knjigu, pronasao tebe. Ako je ovo umiranje, ponovo sam rodjen. Jer ja sam sada, ovde, u ovom svetu, neko sasvim nov, bez uspomena i bez proslosti.Slusam zov tisine kojoj slicnu nikada nisam doziveo i pitam: zasto autobusi, noci, gradovi ? Zbog cega svi ti putevi, mostovi, lica ? Zbog cega usamljenost koja nocu iskrsava poput sokola, zbog cega reci koje ostaju na povrsini, zbog cega to vreme bez povratka ? Slusam pucketanje zemlje i kucanje mog sata. Jer, vreme je , rece mi knjiga, trodimenzionalna tisina. Razmisljao sam kako je, dakle, trebalo da umrem, potpuno nemocan da shvatim tri dimenzije, nesposoban da pojmim zivot, svet i knjigu, ne mogavsi da te jos jedanput vidim.