-Mozda je i u tim drevnim vremenima poneki
putnik prolazeci ovuda, umoren i okisao, pozelio da se nekim cudom premosti
siroka i hucna reka i da mu tako omoguci da lakse i brze dodje do svoga cilja.
Jer sumnje nema da su ljudi oduvek, otkako postoje i putuju ovuda i savladjuju
prepreke na putu, pomisljali kako da se na ovom mestu stvori prijelaz, isto kao
sto svi putnici oduvek mastaju o dobrom drumu, sigurnom drustvu i toplom
konacistu. Samo, nije svacija zelja plodna ni svaka pomisao pracena voljom i
snagom koja zelje ostvaruje.
-Pod mojom lipom zaista nema hlada.
-Ljudi koji sami ne rade i ne preduzimaju nista
u zivotu lako gube strpljenje i padaju u pogreske kad sude o tudjem radu.
-Jer ima u jednim ljudima bezrazloznih mrznja i
zavsiti koje su vece i jace od svega sto drugi ljudi mogu da stvore i izmisle.
-Tako je postao most sa kapijom i tako se
razvila kasaba oko njega. Posle toga, za vreme od preko tri stotine godina
njegovo mesto u razvitku kasabe i njegovo znacenje u zivotu kasablija bili su
onakvi kako sao ih napred ukratko opisali. A smisao i sustina njegovog
postojanja kao da su bili u njegovoj stalnosti. Njegova svetla linija u sklopu
kasabe nije se menjala kao ni profil okolnioh planina na nebu. U nizu mena i
btzim ocvetanju ljusdski narastaja, on je ostajao nepromjenjen kao i voda koja
prolazi ispod njega. Stario je prirodno i on ali na jendoj vremenskoj skali
koja je mnogo sira ne samo od duzine ljudskog veka nego i od trajanja citavog
niza narastaja, toliko sira da se okom to starenje nije moglo da primeti.
Njegov vek je iako smrtan po sebi, licio na vecnost jer mu je kraj bio
nedogledan.
-Zaborav sve leci, a pesma je najlepsi nacin
zaborava, jer u pesmi se covek seca samo onog sto voli.
-Zivot je
neshvatljivo cudo, jer se neprestano trosi i osipa, a ipak traje i stoji cvrsto
kao na Drini cuprija.
-Jer ljudi
vole takve razgovore o padu i ponizenju onih koji su suvise visoko izdignu i
polete.
-Da, svet je
velik, ogroman je svet i danju, kada visegradska dolina trepti od zege i zita
prostrta po njoj gotovo cujno znu, kad se beli kasaba, posuta oko zelene reke a
zatvorena pravilnom linijom mosta i crnim brdima. Ali nocu, kad ozive i planu
nebesa, otvara se beskrajnost i silna snaga toga sveta u kome se ziv covek gubi
i ne moze da se priseti ni sama sebe ni kuda je posao ni sta hoce ni sta treba
da radi. Tu se samo zivi istinski, vedro i dugo;tu nema reci koje tesko
obavezuju za ceo zivot, ni smrtnostih obecanja ni bezizlaznih polozaja, sa
kratkim rokom koji neumoljivo tece i istice, a sa smrcu ili sramotom kao
jedinim izlazom na kraj. Da, tu nije kao u dnevnom zivotu gdje ono sto je
jednom receno ostaje neporecivo a obecano neizbezno.
-Tu je sve
slobodno, beskrajno, bezimeno i nemo.
-Tako su se
obnavljali narastaji pored mosta, a on je kao prasinu stresao sa sebe sve
tragove koje su na njemu ostavljale prolazne ljudske cudi ili potrebe, i
ostajao posle svega nepromjenjen i nepromjenjiv.
-Ali nevolje
ne traju vecno ( i to im je zajednicko sa radostima ) nego prolaze ili se bar
smenjuju ili gube u zaborav. A zivotna kapija se obnavlja uvek i uprkos svemu i
most se ne menja ni sa godinama ni sa stolecima, ni sa najbolnijim promenama
ljudskih odnosa. Sve to prelazi preko njega isto kao sto nemirna voda protice
ispod njegovi glatkih i savrsenih svodova.
-Ostala je
samo pesma o devojci koja lepotom i mudrsocu sja iznad svega, kao da je
neprolazna.
-A most je i
dalje stajao onakav kakav je oduvek bio, sa svojom vecitom mladoscu savrsene
zamisli i dobrih i velikih ljudskih dela koje ne znaju sto je starenje ni
promena i koja, bar tako izgleda, ne dele sudbinu prolaznih stvari ovog sveta.
-Cim jedna
vlada oseti potrebu da svojim gradjanima obecava putem plakata mir i
blagostanje, treba biti na oprezu i ocekivati obrnuto od toga.
-Izgubljen u
tim briznim mislima, on je gledao sa cepenika u blestavu čepotu prvog
martovskog dana. Prema njemu je u kosoj prespketivi, stajao veciti i vecito
jednaki most; kroz njegove bele lukove naziralo se zelena, obasjana i nemirna
povrsina Drine, tako da je izgledao kao neobican đerdan u dve boje koji trepti
na suncu.
-Sve je
izgledalo kao uzbudljiva i nova igra na ovom drvenom mostu koji se na mesecini
julskih noci belesao, cist, mlad i nepromjenjiv a savrseno lep i jak, jaci od
svega sto vreme moze da donese i ljudi da smise i ucine.
-Svako od
ovo dvoje ljudi ima svoje licne, stvarne ili uobrazene, ali duboke razloge
nezadovoljstva sa zivotom. a osim toga i veliki zajednicki razlog: oboje se
osecaju nesrecni i kao prognani u ovoj kasabi i u drustvu oficira, vecinom
praznoglavih i nistavnih ljudi. Zato se njih dvoje drze grcevito kao dva
brodolomca. Poniru jedno u drugo, gube se i zaboravljaju u dugim razgovorima
ili ovako kao sad u muzici.
-Ni do cega
tebi nije stalo, i ti stvarno niti volis niti mrzis, jer i za jedno i za drugo
treba bar za trenutak izaci iz sebe, izloziti se, zaboraviti, prevazici sebe i
svoju sujetu. A ti to ne mozes; niti ima stvari za koju bi ti to ucinio sve i
kad bi mogao. Tebe tudji jad ne moze ni da dirne a kamoli da zaboli; pa ni tvoj
rodjeni, samo ako laska tvojoj sujeti. Ti nista i ne zelis i nicemu se ne
radujes. Ti cak nisi ni zavidljiv, ali ne od dobrote, nego od bezgranicene
samozivosti, jer ne primecujes tudju srecu kao ni tudju nesrecu. Tebe ne moze
nista ganuti ni pokrenuti. Ti se ne zaustavljas ni pred cim ne sto si hrabar,
nego sto su u tebi zakrzljali svi zdravi nagoni, sto za tebe pored tvoje
sujete, ne postoje ni krvne veze, ni urodjeni obziri, ni bog, ni svijet, ni rod
, ni drug. Ti ne cjenis ni svoje rodjeene sposobnosti. Umjesto savjesti tebe
moze da pece samo povredjena sujeta, jer jedino ona uvjek i u svemu progovara
iz tebe i diktira tvoje postupke. Takav si ti , iako izgledas drugaciji u ocima
vecine ljudi, iako i sam u sebi drugacije mislis. Ali ja te znam.
-Ali zapamti
da su stari ljudi davno rekli: Nije vrijeme doslo da ginemo , nego da se vidi
ko je kakav. I ovo su takva vremena.
-Dok jedni
govore i buncaju a drugi posluju i sticu, ja sve pratim i posmatram i sve bolje
uvidjam da ovdje nema zivota. Zadugo nece ovdje biti mira ni reda, ni korisnog
rada. Naprotiv bice gore. Treba bjezati odavde, kao od kuce koja se rusi. ovi
mnogobrojni i zbunjeni spasioci koji se javljaju na svakom koraku najbolji su
znak da idemo u susret katastrofi. Kada se ne moze pomoci treba se bar
spasavati.
-Tako je u
celoj toj novoj oluji koja se srucila na kasabu i pokretala iz korena i
preturala drevne navike, zive ljude i mrtve stvari, most stajao i dalje beo,
tvrd i neranljiv, kakav je bio oduvek.
Tako je to, kaže gazda Pavle sam sebi,
tako je to: sve te uči i nagoni da radiš i štediš, i crkva i vlast i tvoj
rođeni razum. I ti slušaš i oprezno ideš i pravedno živiš, upravo i ne živiš,
nego radiš i štediš i brineš, i vek ti u tome prođe. A onda, odjednom, izokrene
se i izopači cela ta igra; nastupe vremena kad svet stane da se ruga razumu,
kad se crkva zatvori i umukne, a vlast zameni golom istinom, kad oni koji su
pošteno i krvavo sticali gube a dangube i siledžije stiču. I niko ne priznaje
tvoje napore i nikog nema da te pomogne i posavjetuje kako da braniš zarađeno i
ušteđeno.
-Most je
stajao kao osudjen, ali jos u sustini nedirnut i ceo, izmedju dva zaracena
sveta.
U toj velikoj i čudnoj borbi koja se u
ovoj Bosni vekovima vodila između dve vere, a pod vidom vera za zemlju i vlast
i svoje sopstveno shvatanje života i uređenja sveta, protivnici su otimali
jedan drugom ne samo žene, konje i oružje, nego i pesme.
»Ima tri stvari koje se ne daju sakriti«, govorili su Osmanlije, » a to su:
ljubav, kašalj i siromaštvo.«
Mlad svet voli više ljubavne svađe, pa i najgorče i najbeznadnije, nego samoću
i čamotinju bez ljubavnih igara i pomisli.
...jer se čoveku koga potpuno ispunjava prava, velika i nesebična ljubav, pa ma
bila i jednostrana, otvaraju vidici, ukazuju mogućnosti i putevi, koji su
tolikim veštim, ambicioznim i sebičnim ljudima nepoznati i zauvek zatvoreni.
Ako je zaista nije voleo, čemu onda cela komedija strasnih reči i uveravanja za
vreme lanjskog raspusta? Čemu onda onaj prizor u školskim klupama, koji se
jedino ljubavlju može pravdati i braniti, a bez nje pada u blato nepodnošljivog
poniženja? Je li mogućno da ima ljudi koji toliko malo poštuju i sebe i druge
da se olako upuštaju u takvu igru? Šta ih goni ako nije ljubav? Šta su onda
bili oni njegovi žarki pogledi, njegov vreo, isprekidan dah i burni poljupci?
Šta je sve to ako nije ljubav? A ljubav nije! To vidi, bolje i jasnije nego što
bi želela. Ali s tim opet ne može trajno i istinski da se pomiri. (Ko se ikad s
time potpuno pomirio?)
Ali neka, mislio je on dalje, ako se ovde ruši, negde se gradi. Ima valjda još
negde mirnih krajeva i razumnih ljudi koji znaju za božji hator. Ako je bog
digao ruke od ove nesrećne kasabe na Drini, nije valjda od celog sveta i sve
zemlje što je pod nebom? Neće ni ovi ovako doveka. Ali ko zna? (Oh, da mu je
malo dublje i malo više vazduha udahnuti!) Ko zna? Može biti da će ova pogana
vera što sve uređuje, čisti, prepravlja i doteruje da bi odmah sve
proždrla i porušila, raširiti po celoj zemlji; možda će od vascelog božjeg
sveta napraviti pusto polje za svoje besmisleno građenje i krvničko rušenje,
pašnjak za svoju nezajažljivu glad i neshvatljive prohteve? Sve može biti. Ali
jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih a
duševnih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja
bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje. Kad bi njih nestalo, to bi
značilo da će i božja ljubav ugasnuti i nestati sa sveta. To ne može biti.
